Zbogom Zapade

Taj pojam je opisivao transatlantski svet koji se izrodio iz dva svetska rata u XX veku, redefinisao međunarodni poredak tokom četiri decenije Hladnog rata i dominirao planetom – sve do sada.

Pojam Zapad ne treba mešati sa „Okcidentom“. Mada su zapadna kultura, norme i preovlađujuća religija poreklom potpuno okcidentalni, vremenom su evoluirali u nešto drugačije. Osnovni karakter Okcidenta vekovima je oblikovao region Sredozemlja (iako su delovi Evrope severno od Alpa dali mnoge važne doprinose njegovom razvoju). Zapad je, nasuprot tome, transatlantski i čedo je dvadesetog veka.

Kada je Prvi svetski rat počeo, bio je to evropski konflikt između Centralnih sila i Antante u kojoj su bili Britanija, Francuska i Rusija. Pravi svetski rat počeo je tek 1917, kada su SAD ušle u sukob. To je trenutak u kojem je počelo da se oblikuje ono što sada zovemo Zapad.

Može se reći da je Zapad svoj izvod iz matične knjige rođenih dobio tokom Drugog svetskog rata. Avgusta 1941, pošto je nacistička Nemačka napala Sovjetski Savez, britanski premijer Vinston Čerčil i predsednik SAD Frenklin D. Ruzvelt sastali su se na ratnom brodu kod NJufaundlenda i potpisali Atlantsku povelju. Taj sporazum se kasnije razvio u NATO, koji je četiri decenije omogućavao savez nezavisnih demokratija i tržišnih ekonomija koje su delile iste vrednosti i odupirale se sovjetskoj pretnji; NATO je štitio Evropu do danas.

Što je još važnije, Zapad je bio utemeljen na posvećenosti Amerike da podržava odbranu svojih saveznika. Zapadni poredak ne može postojati a da SAD ne igraju krucijalnu ulogu koja sada, pod Trampom, može biti uskraćena. Posledica je da je sama budućnost Zapada dovedena u pitanje.

Niko ne može biti siguran šta će izbor Trampa značiti za američku demokratiju, niti šta će on raditi kada preuzme dužnost. Ali već možemo postaviti dve razumne pretpostavke. Prvo, njegov mandat će prilično poremetiti američku unutrašnju i spoljnu politiku. Tramp je pobedio izvrgavajući ruglu praktično sva nepisana pravila američke politike. On je pobedio ne samo Hilari Klinton, već i establišment Republikanske partije. Malo je razloga za mišljenje da će se on iznenada odreći svoje pobedničke strategije posle 20. januara.

Takođe možemo biti sigurni da će se Tramp čvrsto držati svog obećanja „Učinimo Ameriku ponovo velikom“; to će biti temelj njegovog predsednikovanja šta god se dogodilo. Nekadašnji predsednik Ronald Regan obećao je to isto ali dok su SAD, još angažovane u Hladnom ratu, mogle imati imperijalistički pristup. Otud, Regan je mogao sprovoditi razoružanje tako velikog obima da je to na kraju dovelo do propasti Sovjetskog Saveza; i utro je put američkom ekonomskom bumu uz ogromno povećanje nacionalnog duga.

Tramp nema luksuz imperijalnog pristupa. Naprotiv, on je tokom kampanje veoma mnogo kritikovao besmislene ratove Amerike na Bliskom istoku; a njegove pristalice nisu želele ništa drugo do da SAD napuste svoju ulogu globalnog lidera i povuku se iz sveta. SAD koje se kreću ka izolacionističkom nacionalizmu ostaće daleko najmoćnija zemlja sveta; ali ona zapadnim zemljama više neće garantovati bezbednost niti će braniti međunarodni poredak zasnovan na slobodnoj trgovini i globalizaciji.

Jedina preostala pitanja sada su koliko brzo će se politika SAD promeniti i koliko će promene biti radikalne. Tramp je već obećao da će pustiti niz vodu Transpacifičko partnerstvo 12 država, što je poklon za Kinu, shvatao to on ili ne. On može dati Kini još jedan poklon: smanjeno angažovanje SAD u Južnom kineskom moru. Kina bi uskoro mogla postati novi jemac globalne slobodne trgovine – i verovatno novi globalni lider u borbi protiv klimatskih promena.

Kada je reč o ratu u Siriji, Tramp bi tu opustošenu zemlju mogao jednostavno da preda ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i Iranu. Praktično govoreći, to bi moglo da preokrene ravnotežu snaga na Bliskom istoku, sa ozbiljnim posledicama mnogo dalje od tog regiona; u etičkom smislu to bi bila surova izdaja sirijske opozicije i blagodat za sirijskog predsednika Bašara el Asada.

A ako Tramp popusti Putinu na Bliskom istoku, možemo se pitati šta će tek da radi oko Ukrajine, Istočne Evrope i Kavkaza. Treba li da očekujemo novu konferenciju u Jalti kako bi se priznala nova Putinova de facto sfera uticaja?

Novi kurs koji će Tramp iscrtati za SAD već je primetan; jedino ne znamo koliko će brzo brod da otplovi. Puno toga će zavisiti od opozicije (jednako demokrata i republikanaca) s kojom će se Tramp suočiti u Kongresu, kao i od otpora većine Amerikanaca koji nisu glasali za njega.

Ali ne treba da gajimo nikakve iluzije: Evropa je suviše slaba i podeljena da bi u strateškom smislu mogla da zameni SAD; a bez američkog liderstva Zapad ne može preživeti. Tako da će zapadni svet, onakav kakvim ga praktično svi poznajemo, gotovo sigurno iščeznuti pred našim očima.

Šta je sledeće? Možemo se pouzdati da se Kina priprema da zauzme mesto Amerike. A u Evropi, grobovi nacionalizma su otvoreni; oni će vremenom pustiti svoje demone nad kontinent – i svet.

Autor je bio nemački ministar spoljnih poslova i vicekancelar od 1998. do 2005. Lider nemačke partije Zeleni je bio gotovo 20 godina

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org