Zelenski želi avione, Zapad bi trebalo da dobro razmisli pre nego što mu ih da: Kolumnista Gardijana o ratu u Ukrajini

„Imamo slobodu, dajte nam krila da je zaštitimo“, povikao je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, moleći se za podršku evropskih naroda u sredu u Vestminster holu. On se suočava sa obnovljenom bitkom da na proleće otera ruske tenkove sa svoje zemlje – cele svoje zemlje. Njegov cilj je pravedan i očajan. Sada želi avione, započinje svoju kolumnu u Gardijanu Sajmon Džekins.

Tokom protekle godine, zapadne sile, pod okriljem NATO-a, borile su se da obuzdaju bitke u Ukrajini od eskalacije upravo onoga čega su se teoretičari hladnog rata najviše plašili.

To je destabilizacija ravnoteže snaga u Evropi, što dovodi do rasprostranjenog i katastrofalnog sukoba.

Do sada su uspeli. Nečuvena nastojanja Rusije da okupira i osvoji celu Ukrajinu je odbijena.

Linija ruskih snaga povukla se u region Donbas na istoku, otprilike na teritoriju koju je Rusija okupirala uz lokalnu podršku 2014.

Eskalacija je izbegnuta uglavnom zato što zapadno oružje nije namerno raspoređeno na ruskom tlu.

NATO je omogućio Ukrajini da pruži hrabar otpor.

Razlog nije bio očuvanje zapadne bezbednosti, već pre iz poštovanja njenog surovo napadnutog suvereniteta.

To nije poštovanje koje je Zapad uvek pokazivao, kao u Avganistanu, Iraku i Libiji.

U nekoj fazi svakog rata interesi će se razilaziti.

Rusija želi da zapadnu podršku Ukrajini vidi kao agresiju NATO-a, što je gledište delimično potvrđeno globalnim ekonomskim sankcijama Zapada i žestokim ostrakizmom svega što je rusko.

Ponekad se čini kao da su London i Vašington željni da podrže paranoju Vladimira Putina.

Istovremeno, Ukrajina ima interes da odgovori na isti način.

Zahteva da se Rusija posmatra kao pretnja celoj Evropi i svetu.

Odbacuje opasnost od nuklearne eskalacije kao pretnju.

Ohrabrena zapadnim oružjem, sada želi da se Rusija protera iz cele Ukrajine.

Vojni stručnjaci kažu da bi to zahtevalo dugoročnu i ogromnu posvećenost Zapada, verovatno uključujući ljudstvo na terenu.

To bi okončalo odlučnost NATO-a da izbegne rat koji bi doveo do bilo kakvog „kinetičkog sukoba“ sa Rusijom.

To bi sigurno podelilo savez.

Ništa od ovoga ne sprečava političare kao što je Boris Džonson, sa sopstvenim planovima, da traže naslove sa mnogo tapšanja po leđima i čerčilijanskim pričama o „totalnoj pobedi“.

Rasprava o miru u ovoj fazi rata nailazi na depresivno poznat odgovor.

Kompromis se smatra kapitulacijom.

Kada možete uživati u aplauzima Vestminstera i Bakingemske palate, zašto rizikovati poniženje za nekim crnomorskim pregovaračkim stolom?

Obe strane osećaju da mogu da pribave više resursa, što je presudno zapadnih u slučaju Kijeva.

Uvek postoji prostor za samo „još jedan pritisak“.

Jedini razuman izlaz iz ovog sukoba degenerisao je skoro do nepominjanja.

To je ponovno uspostavljanje neke verzije granice iz 2021. do koje je došlo – i koju su Kijev i evropski predstavnici prihvatili – u skladu sa sporazumom iz Minska nakon 2014.

Znamo da se pokazalo da je to mrtvo slovo na papiru i da je monstruozno poništeno kasnijom invazijom Rusije.

Ali kao i u svim ratovima, pre ili kasnije mora se postići neki dogovor na osnovu nekog postojećeg odnosa snaga.

To je ono što bi trebalo da dominira debatom oko zahteva Zelenskog za nove avione.

Vojni stručnjaci objašnjavaju da oni ne mogu da budu u upotrebi do proleća, a možda i ove godine.

Ukrajinski piloti ne mogu biti obučeni da upravljaju njima.

Mlaznjaci ne mogu da zauzmu teritoriju i mogli bi da bombarduju samo snage u Ukrajini.

Oni imaju ograničenu taktičku upotrebu.

Ovog proleća protivvazdušna i protivraketna odbrana bi bila daleko korisnija, kao i dolazak zapadnih tenkova.

Drugim rečima, snabdevanje avionima bi više predstavljalo eskalaciju podrške nego vojno pojačanje.

To bi navodno moglo da sugeriše Putinu da njegov rat neće nestati i da treba da traži mir. Jednako tome, on može učiniti suprotno.

On, ili bilo koji tvrdolinijaš koji bi ga zamenio, mogao bi da odgovori nuklearnim razmeštanjem ili divljim vazdušnim napadom na Kijev.

Ovo bi moglo eskalirati do dolaska zapadnih pilota i napada na baze u Rusiju.

U svakom slučaju, to bi očigledno rizikovalo smrtonosnu eskalaciju bez stvarne pomoći Ukrajini na terenu.

To bi sigurno podelilo zapadne vlade i ljude.

Zato se kockanje s avionima ne isplati.

Bolje je pomoći Zelenskom da stekne prednost na bojnom polju narednog proleća kao osnovu za trajne napore za mir.

Do sada je Zapad zadržao impresivan stepen kontrole nad ovim užasnim sukobom.

Ne može da preda tu kontrolu u tako kritičnom trenutku.