„Redefinisati uspeh u Ukrajini i privoleti Zelenskog na mirovne pregovore“: Analiza Ričarda Hasa i Čarlsa Kupčana

Sve to, naglašavaju, otkriva neprijatnu istinu: da su Ukrajina i Zapad na neodrživoj putanji, koju karakteriše očigledan nesklad između ciljeva i raspoloživih sredstava.

Ratni ciljevi Kijeva – proterivanje ruskih snaga sa ukrajinske zemlje i potpuna obnova njenog teritorijalnog integriteta, uključujući Krim – ostaju pravno i politički neprikosnoveni.

Ali strateški su van domašaja, svakako za blisku budućnost, a moguće i dalje.

Has i Kupčan: Vreme za pregovore o prekidu vatre?

Sjedinjene Države bi trebalo da počnu konsultacije sa Ukrajinom i evropskim partnerima o strategiji usredsređenoj na spremnost Ukrajine da pregovara o prekidu vatre sa Rusijom i da istovremeno prebaci svoj vojni naglasak sa napada na odbranu.

Kijev neće odustati od obnavljanja teritorijalnog integriteta ili da Rusiju smatra ekonomski i pravno odgovornom za agresiju, ali bi mogao da prizna da se njegovi kratkoročni prioriteti moraju pomeriti sa pokušaja da oslobodi više teritorije na odbranu i popravku više od 80 odsto teritorije koja je još uvek pod kontrolom Ukrajine.

Rusija bi mogla odbiti ukrajinsku ponudu o prekidu vatre. Ali čak i ako se Kremlj pokaže nepopustljiv, prelazak Ukrajine sa ofanzive na odbranu ograničio bi kontinuirani gubitak njenih vojnika, omogućio bi joj da usmeri više resursa na dugoročnu odbranu i rekonstrukciju i ojačao zapadnu podršku demonstrirajući da Kijev ima izvodljivu strategiju usmerena na ostvarive ciljeve.

Dugoročno, ovaj strateški zaokret bi jasno stavio do znanja Rusiji da se ne može jednostavno nadati da će nadživeti Ukrajinu i spremnost Zapada da je podrži.

Ta spoznaja bi na kraju mogla da ubedi Moskvu da pređe sa bojnog polja na pregovarački sto – potez koji bi bio u krajnjoj prednosti za Ukrajinu, pošto diplomatija nudi najrealniji put za okončanje ne samo rata, već i, dugoročno gledano, ruske okupacije ukrajinske teritorije.

Trenutna situacija na bojnom polju daje sliku da je čaša do pola puna. Na jednoj strani, Ukrajina je pokazala zadivljujuću odlučnost i veštinu, ne samo negirajući pokušaj Rusije da je potčini, već je i povratila značajan deo teritorije koju je Rusija zauzela prošle godine.

Na drugoj strani su ogromni ljudski i ekonomski troškovi rata i realnost da je Rusija uspela, bar za sada, da silom zauzme značajan deo teritorije Ukrajine.

Uprkos toliko najavljivanoj kontraofanzivi Ukrajine, Rusija je zapravo dobila više teritorije tokom 2023. nego Ukrajina. Sve u svemu, nijedna strana nije napravila značajan napredak.

Šta je potrebno učiniti? Jedna opcija za Zapad jeste da pruži ogromnu količinu oružja Ukrajini u nadi da će to omogućiti njenim snagama da na kraju poraze Rusiju.

Problem je u tome što ukrajinska vojska ne pokazuje znake da može da probije ogromnu odbranu Rusije, bez obzira na to koliko se dugo i žestoko bori.

Odbrambena strategija SAD „nesolventna“?

Zapad može poslati više tenkova, raketa dugog dometa i na kraju borbenih aviona F-16. Ali ne postoji srebrni metak koji bi mogao da preokrene tok na bojnom polju.

Kao što je Valerij Zalužni, najviši ukrajinski general, nedavno priznao, „najverovatnije neće biti dubokog prodora“. Mi smo tamo gde se nalazimo na bojnom polju u Ukrajini, a gde smo, u najboljem slučaju, izgleda kao skupa ćorsokak.

Vreme neće biti na strani Ukrajine ako se rat odvuče u nedogled. Ruska ekonomija i njena odbrambena industrijska baza su na ratnoj osnovi.

Moskva takođe uvozi oružje iz Severne Koreje i Irana i ima pristup potrošačkim artiklima koji sadrže tehnologiju koju može prenameniti za vojnu upotrebu.

Rusija je takođe pronašla nova tržišta za svoju energiju, dok su sankcije imale samo skroman efekat na rusku ekonomiju. Putin se čini politički bezbednim i kontroliše poluge moći, od vojske i bezbednosnih službi do medija i javnog narativa.

U međuvremenu, u Ukrajini i vojnici i civili nastavljaju da gube živote u značajnom broju, vojska sagoreva svoje zalihe oružja, a ekonomija se smanjila za oko jednu trećinu (iako počinje da pokazuje znake rasta).

Među zapadnim pristalicama Ukrajine, umor od Ukrajine počinje da utiče na njihovu spremnost da nastave sa prilivom podrške Kijevu.

Sjedinjene Države su i dalje centralne u pružanju zapadne pomoći Ukrajini, ali u Republikanskoj stranci raste protivljenje pružanju značajnih količina dalje pomoći, što do sada osujećuje zahteve Bajdenove administracije za novim finansiranjem.

Vodeći kandidat za republikansku predsedničku nominaciju, bivši predsednik Donald Tramp, ima istoriju pristajanja na stranu Rusije i distanciranja od partnera Sjedinjenih Država — uključujući Ukrajinu.

To što Trampu ankete daju prednost u odnosu na Bajdena u ključnim državama samo doprinosi neizvesnosti oko putanje američke politike.

A nestabilnost u podršci SAD Ukrajini povećaće nestabilnost u Evropi, gde je jedna članica EU, Slovačka, već odlučila da prekine pružanje vojne pomoći Kijevu.

Sukob na Bliskom istoku odvukao je pažnju sveta, gurnuvši rat u Ukrajini u zadnji plan. Pitanje nije samo u tome što je Vašington rasejan; američka vojska ima ograničene resurse, a odbrambena industrijska baza SAD ima previše ograničen proizvodni kapacitet.

Sjedinjene Države su nategnute jer podržavaju dva partnera uključena u vruće ratove. Odbrambeni analitičari već proglašavaju odbrambenu strategiju nacije „nesolventnom“, kako kaže nedavna studija RAND-a.

Drugi tvrde da bi Sjedinjene Države trebalo da posvete svoju pažnju i resurse strateškim izazovima u Indo-Pacifiku.

Ni Ukrajini ni Zapadu neće biti politički lako da se suoče sa ovom otrežnjujućom strateškom realnošću. Ali daleko je bolje da i Kijev i njegove pristalice prihvate novu strategiju koja vraća ciljeve i sredstva u ravnotežu nego da nastave da slede kurs koji je doveo do ćorsokaka — i koji bi ubrzo mogao da dovede do oštrog pada u podršci Zapada Ukrajini.

Obrnuti stolove

Vašington treba da preuzme vođstvo u pokretanju konsultacija sa Ukrajinom i zapadnim saveznicima sa ciljem da ubede Kijev da ponudi prekid vatre, a da se okrene sa ofanzivne na defanzivnu strategiju.

Zapad ne bi trebalo da vrši pritisak na Ukrajinu da odustane od obnavljanja svojih granica iz 1991. ili da smatra Rusiju odgovornom za smrt i razaranje koje je izazvala njena invazija.

Ipak, mora nastojati da ubedi Ukrajince da treba da usvoje novu strategiju za postizanje ovih ciljeva.

Prekid vatre bi spasio živote, omogućio da se započne ekonomska rekonstrukcija i omogućio Ukrajini da pristiglo zapadno oružje uloži u svoju dugoročnu bezbednost, a ne brzom trošenju oružja na ćorsokak ratištu.

Precizni uslovi prekida vatre – tajming, tačna lokacija linije kontakta, procedure za povlačenje oružja i snaga, odredbe za posmatranje i sprovođenje – morali bi da se utvrde pod širokim međunarodnim nadzorom, većina verovatno pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.

Prekid vatre bi stupio na snagu samo ako se i Ukrajina i Rusija slažu sa njegovim uslovima. Poštovanje Moskve nije isključeno. Ruske snage trpe teške gubitke na bojnom polju, a čin agresije Kremlja je očigledno imao suprotan efekat, jačanjem NATO-a, transatlantske kohezije i odlučnosti Ukrajine da se zauvek oslobodi ruske sfere uticaja.

Putin bi samo mogao da iskoristi priliku da zaustavi krvoproliće i pokuša da uvuče Rusiju iz hladnoće.

Ipak, mnogo je verovatnije da će Moskva odbaciti predlog o prekidu vatre. Putin i dalje gaji ekspanzivne ratne ciljeve u Ukrajini i čini se da veruje da Rusija ima veću otpornost od Ukrajine.

On bez sumnje pažljivo prati istraživanja javnog mnjenja u Sjedinjenim Državama koja pokazuju da je Trampov povratak u Belu kuću realna mogućnost, ishod koji bi sigurno oslabio ako ne i okončao podršku SAD Ukrajini.

Čak i kada bi Kremlj želeo da izbegne potpuno odbacivanje predloga o prekidu vatre kako bi izbegao troškove reputacije zbog toga, mogao bi da se suprotstavi uslovima koji su sigurno neprihvatljivi za Ukrajinu i Zapad.

Ipak, na kraju krajeva, pokušaj da se postigne prekid vatre između Kijeva i Moskve vredi manje za ono što bi postiglo nego za ono što bi otkrilo.

Ukoliko Kremlj odbije prekid vatre to bi pomoglo zapadnim vladama da održe i pooštre sankcije Rusiji i pomoglo bi Ukrajini da postigne dugoročnu vojnu i ekonomsku podršku.

Postojeći pristup Kijeva je sa visokim troškovima i malim izgledima, što dovodi Ukrajince u nezgodnu poziciju da traže otvorenu pomoć Zapada u ime napora sa sve manjim šansama za uspeh.

Umesto toga, Ukrajina bi trebalo da se usredsredi na držanje i obnovu teritorije koju sada kontroliše, da preokrene jednačinu napada i odbrane i dovede Rusiju u poziciju da mora da snosi prevelike troškove izvođenja ofanzivnih operacija protiv dobro ukopanih ukrajinskih snaga i proširenog vazdušnog prostora odbrane.

Ubediti ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i ukrajinsku javnost da promene kurs ne bi bio lak zadatak, s obzirom na pravednost njihovog cilja i sve što je već žrtvovano.

Ali realnost je da se ono što je počelo kao neophodan rat za Ukrajinu — borba za sam opstanak — preraslo u rat izbora, borbu za ponovno zauzimanje Krima i većeg dela regiona Donbasa u istočnoj Ukrajini.

Za Ukrajinu ima mnogo više smisla da obezbedi da se najveći deo zemlje pod kontrolom Kijeva pojavi kao prosperitetna i sigurna demokratija nego da rizikuje budućnost nacije u dugotrajnom vojnom pokušaju da povrati teritoriju koja je još uvek pod ruskom kontrolom.

Pojava Ukrajine kao uspešne i otporne demokratije sposobne da se brani predstavljala bi snažan poraz ruskih ambicija.

Gorka pilula

Prijatelji Ukrajine na Zapadu mogu i treba da zaslade ono što bi za Ukrajince bila gorka pilula. Sjedinjene Države i odabrane članice NATO-a (koalicija voljnih prijatelja Ukrajine) treba da se obavežu ne samo na dugoročnu ekonomsku i vojnu pomoć, već i na garantovanje nezavisnosti Ukrajine.

Ova obaveza bila bi po uzoru na član 4. Ugovora o NATO-u, koji predviđa hitne konsultacije kad god je ugrožen „teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost“ neke članice.

Evropska unija, koja je nedavno objavila svoju nameru da započne pregovore o pridruživanju sa Kijevom, trebalo bi da ubrza rok za članstvo Ukrajine i da joj u međuvremenu ponudi poseban aranžman u skladu sa EU.

Zapadni saveznici takođe treba da jasno stave da će većina sankcija Rusiji ostati na snazi sve dok ruske snage ne napuste Ukrajinu i da će pomoći Ukrajini da povrati svoj teritorijalni integritet za pregovaračkim stolom.

Sasvim je moguće da će se izgledi za obostrano dogovoreno primirje i naredne pregovore oko teritorije značajno poboljšati nakon predsedničkih izbora 2024. u Sjedinjenim Državama.

Ako je pobednik posvećen nastavku transatlantske solidarnosti i daljim naporima da se osigura bezbednost i suverenitet Ukrajine, Putin bi imao malo razloga da pretpostavlja da je vreme na strani Rusije.

Ali izbori u SAD su za godinu dana i mogli bi da dovedu do ishoda koji ostavlja Ukrajinu na cedilu. Ni Vašington ni Kijev ne bi trebalo da rizikuju.

Sjedinjene Države sada treba da rade sa Ukrajinom kako bi se okrenule novoj strategiji koja odražava vojnu i političku realnost. Učiniti drugačije znači nepromišljeno kockati budućnost Ukrajine.