Zemljotres u Turskoj i Siriji: Stare zgrade ne mogu da izdrže jače potrese

Video-snimci iz gradova u blizini epicentra zemljotresa često pokazuju razorni oblik urušavanja zgrada koji neki nazivaju „pancaking“. To se dešava kada kompletna zgrada padne, pri čemu se svaki sprat uruši jedan na drugi. Šanse za preživljavanje tada su male.

Višespratnice koje su se tako urušile verovatno su stare i imaju tzv. „soft story“ dizajn, kaže Mehdi Kašani, vanredni profesor građevinske i inženjerske seizmologije na britanskom Univerzitetu Soutempton.

To su zgrade koje imaju hodnike sa prozorima, širokim vratima i drugim otvorima na mestima gde bi trebalo da su solidni i čvrsti noseći zidovi. Kada se jedan takav hodnik na nekom od donjih spratova uruši, onda može da se sruši i kompletna konstrukcija.

Seizmički kodeksi

Većina zgrada u mestima duž tursko-sirijske granice, dakle u regionu podložnom zemljotresima izgrađena je pre nego što je osmišljen tzv. „seizmički dizajn“.

„Osnovni principi gradnje kojima se objekti štite od jakih zemljotresa počeli su da se razvijaju šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka“, napominje Kašani. „Zemljotres u Kobeu, u Japanu, 1995. godine bio je ključna tačka i prekretnica, koja je dovela do promene mnogih stvari. Doveo je i do dodatnih istraživanja. Tek kasnih devedesetih i početkom dvehiljaditih mnoga pravila u vezi s tim počela su da se menjaju.“

Takozvani „seizmički kodeksi“ su propisi kojima se uređuje kako mora da se gradi na osetljivim područjima, odnosno područjima u čijoj blizini se pomeraju i sudaraju tektonske ploče. Naročito su zgrade koje nisu izgrađene u skladu s tim propisima pretrpele velika razaranja u zemljotresu ovog ponedeljka 6. februara.

Kašani ujedno napominje da i starije zgrade mogu naknadno da se učvrste, kako bi bolje izdržale zemljotrese – to je inače praksa u Japanu i Čileu gde su zemljotresi česti. „Međutim, za to je potreban novac i politička volja, i zato se to ne radi svuda gde bi trebalo“, kaže Kašani.

„Neoprostiva“ jačina zemljotresa

Ipak, ovolika razaranja nisu rezultat samo načina gradnje. Jačina zemljotresa bila je, kako kaže Kašani, „neoprostiva“. Prema njegovim rečima, ovo je bio „plitak zemljotres“. To znači da se sudar tektonskih ploča dogodio bliže površini zemlje, pa je i udar bio mnogo jači nego da se to dogodilo u većoj dubini, piše DW.

To je poput talasa u okeanu, objašnjava Kašani. „Ogroman talas odmah će da obori obližnjeg surfera s njegove daske. Ali kada ti talasi dolaze izdaleka i putuju okeanom, oni onda slabe i nemaju veliki uticaj čak ni na surfere-početnike.“

Odgovor na pitanje da li je potres bio plitak ili dubok objašnjava zašto neki zemljotresi s relativno malim magnitudama uzrokuju velika razaranja. Kašani s tim u vezi spominje potres u Bamu, koji je pogodio Iran 2003. godine. Iako je imao magnitudu od 6,3 stepena, što bi u drugim okolnostima rezultiralo malim brojem žrtava, ubio je više od 25.000 ljudi, jer se radilo o „plitkom potresu“.

Struktura i konstrukcija važnija od materijala

„Materijali koji se koriste u gradnji nisu najvažnija stavka kada je reč o tome da li neka zgrada može ili ne može da izdrži zemljotres“, kaže Kašani. Važniji su betonska konstrukcija i struktura. Na primer, s pravilnim projektovanjem zgrade, betonska struktura može da pruži odličnu osnovu za građevinu otpornu na zemljotres. Ali ako građevina ima nepropisnu strukturu, onda i betonska zgrada može da se sruši poput onih stambenih objekata koji se mogu videti na snimcima iz Turske i Sirije.

„Seizmički dizajn“ omogućava zgradi da izdrži veoma jake potrese bez rušenja, a to ne spasava živote samo njenih stanara, već i živote ljudi u okolini. I takvi objekti doduše pretrpe određenu štetu, ali Kašani smatra da i to može da se poboljša u narednom periodu, usavršavanjem propisa za gradnju.

U narednom periodu eksperti će otputovati na područje zemljotresa u Turskoj i Siriji kako bi proučili kvalitet gradnje tamošnjih zgrada. Pokušaće da razumeju koje su to karakteristike omogućile onim zgradama koje i sada stoje, da se ne sruše.