Umetnost i psihijatrija: Kako je biolog postao detektiv amater da bi rešio umetničku zagonetku staru čitav vek

Njegova žena i ćerke su već zaspale kada je odlučio da obavi još jednu rundu pretraga na Guglu.

Pokušaji ovog biologa da reši zagonetku staru čitav vek tada su ga odveli do jedne izložbe u Raveni u Italiji 2013. godine, piše Gardijan.

Burgos je nezainteresovano gledao prve sekunde snimka emisije kada mu je nešto zapelo za oko.

Kada je pauzirao snimak, video se zid muzeja na kojem su okačena dva portreta.

Prepoznao je jedan od njih, sliku iz 19. veka pod nazivom „Le Medecin Chef de l’Asile de Bouffon“ od Teodora Žerikoa, jednog od majstora francuskog romantizma.

Ali drugi portret mu je bio nov.

Prikazivao je namrštenog čoveka tužnih očiju koje gledaju u prazninu.

Slika je uglavnom bila tamna, osim osvetljenog lica, što je efekat koji naglašava veoma bledu kožu subjekta.

Burgosu su majstorstvo i boje ponovo ukazivali Žerikoovu ruku, ali ova slika nije bila u katalozima koji navode poznata umetnička dela slikara.

Osetio je drhtaj od uzbuđenja.

Tragovi misterije koju je Burgos, koji radi na Univerzitetu Haume I u Valensiji, pokušavao da reši, vode unazad do zime 1822, kada je psihijatar po imenu Etjen-Žan Žorže naručio od Žerikoa da napravi portrete nekih svojih pacijenata.

Žorže i drugi francuski kliničari 19. veka bili su među prvima koji su pristupili uzrocima ludila na naučni način.

Stvorili su novi način klasifikacije mentalnih bolesti i pisali duge radove u kojima opisuju svoje pacijente.

Ovi autori su tvrdili da ludilo može biti uzrokovano „monomanijom“ – patološkom opsesijom jednom idejom, kao što je pijenje alkohola, kockanje ili krađa.

Takođe su verovali da je moguće postaviti dijagnozu na osnovu analize izraza lica neke osobe.

Iako je ova oblast nauke danas u velikoj meri diskreditovana, njene ideje su bile popularne nekoliko decenija.

Sa Žerikoovim portretima, Žorže je verovatno želeo da zadrži vizuelne zapise o nekoliko studija slučajeva ovih monomanija.

Posle Žoržeove smrti, serija je bila izgubljena – do 1863. godine, kada je francuski istoričar Luj Vardio ponovo otkrio pet slika.

One su se nalazile na jednom tavanu u nemačkom gradu Baden-Baden i pripadale su jednom od Žoržeovih učenika, poznatom samo kao doktor Lašez.

Danas su ove slike izložene u pet muzeja širom sveta.

Stručnjaci ih hvale kao neka od najboljih Žerikoovih slika iz poslednjih godina, naslikanih posle njegovog hvaljenog remek dela Splav Meduze, samo nekoliko godina pre njegove smrti.

Dostojanstvo i strogost sa kojima je prikazao pacijente, kao i činjenica da serija povezuje umetnost i nauku, čine ovih pet slika izuzetnim.

Ali, prema Vardiou, bilo je ukupno 10 monomanija.

Nakon Žoržeove smrti, pet ih je kupio Lašez, a ostalih pet drugi Žoržeov učenik, doktor po imenu Marešal.

Burgosa je odmah privukla ova priča.

Pošto je ljubitelj umetnosti i biolog koji sprovodi istraživanja Alchajmerove bolesti, ona je predstavljala kombinaciju njegova dva najveća interesovanja, umetnosti i neurologije.

„Ako su slike postojale, gde su bile? Počeo sam da istražujem, a jedna stvar je vodila ka drugoj. Pokušaj da ih pronađem skoro da je bio logična odluka“, rekao je Burgos.

Tokom narednih meseci posećivao je muzeje, listao umetničke kataloge i čitao psihijatrijske radove koje su napisali Žorže i njegove kolege u potrazi za tragovima – ali uzalud, sve do te letnje noći, kada je konačno pronašao obećavajući trag.

Uspeo je da dobije katalog izložbe i potvrdio da je slika zaista pripisana Žerikou. Naslov je to takođe otkrivao: „Portret čoveka. Homo melancholicus“.

Melanholija je bila dobro poznata monomanija, što je sugerisalo da bi portret mogao biti jedna od nedostajućih slika u seriji.

Burgos je pronašao dodatne dokaze za ovo.

On je primetio da je ispitanik nosio nešto što je ličilo na liturgijsku odeždu i da mu je kosa delovala podsečeno kao kod monaha.

Prema starim psihijatrijskim tekstovima, verski fanatizam je jedan od uzroka melanholije.

Uz velike napore uspeo je da kontaktira vlasnika slike, privatnog kolekcionara u Italiji.

Na njegovo iznenađenje, ponudili su mu da mu pokažu sliku.

„Bili su veoma velikodušni, čak su mi dozvolili da držim sliku, sliku koja vredi milione“, seća se Burgos. „Bio je to divan dan koji mi je promenio život.“

Strastveno zainteresovan za umetnost, ali bez znanja iz prve ruke o njenoj komercijalnoj strani, objavio je svoje nalaze u medicinskom časopisu „The Lancet Neurology“.

I samo nekoliko meseci kasnije, dobio je mejl od jednog galeriste iz Versaja.

On je pročitao članak i imao je sličan portret koji bi takođe mogao biti monomanija.

Burgos je odleteo u Francusku da se nađe sa njim.

Na ovom portretu, koji nije zvanično priznat kao Žerikoova slika, prikazan je bradati muškarac srednjih godina koji nosi šešir i belu košulju.

Jedna od prvih stvari koja se dojmila Burgosa je da je košulja bila raskopčana.

Serija monomanija je slikana tokom zime i svi pacijenti su nosili toplu odeću.

Burgos i galerista su spekulisali da bi ova slika mogla da predstavlja monomaniju pijanstva.

Psihijatrijski tekstovi navode da pacijenti sa ovom monomanijom imaju abnormalno visoku telesnu temperaturu.

Burgos je identifikovao i druge elemente koji podržavaju ovo gledište: crvenilo obraza, rane na čelu i činjenicu da muškarac nosi zimsku kapu.

Ali postojalo je još nešto.

Na poleđini slike, rukom pisana beleška na francuskom je glasila: „Ovaj portret ludog čoveka koji je naslikao Žeriko dala mi je udovica doktora Marešala, 9. novembar 1866, Pariz, Luj Lemer“.

Hemijska analiza smešta belešku u drugu polovinu 19. veka.

Burgos je 2022. objavio ovo drugo otkriće u istom medicinskom časopisu.

Konačno, početkom ove godine, Burgos je tvrdio da je i treća slika, pod imenom „Portret čoveka zvanog Venden“, takođe bila deo serije.

Za razliku od druge dve, koje su u vlasništvu privatnih kolekcionara, ova slika je trenutno izložena u muzeju Luvr i potvrđeno je da ju je naslikao Žeriko.

Prikazuje čoveka sa svetlom bradom koji nosi veliki šešir i plavi kaput. Lice mu je samo delimično osvetljeno i gleda udesno.

Burgos je primetio da je ova slika po veličini i stilu slična monomanijama, ali je bio svestan da stručnjaci ne smatraju da je deo serije.

Želeo je da zna zašto i istražio je njihove kataloge. Tamo je počeo da otkriva nedoslednosti.

„Filip Grunšek je 1978. napisao da je Vendenova slika po veličini drugačija od poznatih monomanija, što je očigledno pogrešno. A on je citirao katalog Klausa Bergera iz 1955. da bi podržao ideju da slika nije deo serije“, kaže je Burgos.

„Berger je rekao da slika nije deo serije, ali nije pružio nikakve dokaze, već je samo citirao drugog stručnjaka, Renea Dumika“, dodao je.

Dumik je napisao recenziju o Vendeu 1938. godine, nakon što je Luvr nabavio sliku.

Kada ju je Burgos pročitao, bio je iznenađen kada je video da se Dumik zaista potrudio da potvrdi da je slika verovatno monomanija.

Tek u poslednjim pasusima on spekuliše o drugim mogućnostima.

Kada se jednom uverio da bi slika zaista mogla da bude deo serijala, ponovo je pregledao psihijatrijske tekstove.

U jednom od njih pronašao je opis tridesetogodišnjeg muškarca iz grada Vandee „koji ne dopušta da ga obriju“.

Ovaj čovek je u detinjstvu proživeo političku pobunu Francuske revolucije, a kao posledica toga, navodi se u tekstu, on je razvio monomaniju „političke svađe“.

„Sve se poklopilo, veličina, stil, datumi i medicinski opis“, rekao je Burgos, koji je po treći put objavio svoj zaključak u „The Lancet Neurology“.

Većina stručnjaka za umetnost je ćutanjem dočekala ove nalaze.

Gregor Vedekind, profesor moderne i savremene istorije umetnosti na Univerzitetu Johanes Gutenberg u Majncu, ovu priču naziva „problematičnom“ i kaže: „Nema ozbiljne istorijske debate o tome“.

Vedekind dovodi u sumnju autentičnost prve dve slike.

Tvrdi da se bez više informacija o njihovom poreklu i detaljnijih analiza ne mogu pripisati Žerikou ili seriji monomanija.

On poziva na „kritički oprez“ u vezi sa rukom pisanom beleškom, objašnjavajući da su takvi dokumenti „veoma uobičajeni i jednako nepouzdani kao i navodni originalni potpisi“.

I kaže da Burgosovi akreditivi i argumenti o Vendeu nisu dovoljni da se slika pripiše monomanijama. „To jednostavno nije dovoljno“, rekao je.

Burgos nije zabrinut zbog nedostatka uticaja njegovih otkrića u svetu umetnosti i veruje da će vreme pokazati da je u pravu.

„Voleo bih da neko objavi rad o jednoj od tri slike koji potvrđuje ili opovrgava moja otkrića, kako bismo o tome mogli da započnemo akademsku diskusiju na visokom nivou“, rekao je on, napominjući da je još rano za to.

„Ali mislim da će se to desiti u jednom trenutku“, zaključio je on.