Zigar: Da, mislim da se Rusija može transformisati u Severnu Koreju

Nedavno se pridružio masovnom egzodusu ruskih novinara i kreativne klase, bežeći iz zemlje i u znak protesta zbog rata u Ukrajini, zbog straha za svoje blagostanje u društvu u kome su nezavisno prikupljanje vesti i slobodno izražavanje sada efektivno kriminalizovani. Jedan je od ruskih novinara koji su preksinoć imali intervju sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim a koji su ruske vlasti zabranile da bude prenet u Rusiji.

U intervjuu za magazine Veniti Fer, Zigar kaže da je 27.februara napustio Rusiju i prešao da živi u Berlin.

“Postalo mi je jasno da ću morati da napustim Rusiju skoro odmah nakon početka rata. Od samog početka imao sam samo jedno osećanje: da se svet srušio. Bio je to osećaj neke apokalipse, jer sve čemu smo se nadali, o čemu smo sanjali, za šta smo se borili dugi niz godina, ta budućnost više nije bila dostupna. Bilo je gotovo.

Uzalud su bile sve naše nade, uzalud je bilo sve za šta smo se borili. To je bio prvi osećaj. Počeo sam svoj dan 24. februara pisanjem otvorenog pisma sugrađanima Rusima koji protestuju protiv rata. U početku ga je potpisalo 12 veoma poznatih ruskih pisaca i filmskih stvaralaca. Objavio sam to na svojoj Fejsbuk stranici, a hiljade drugih su se pridružile i potpisale.

Odlazak iz Rusije je bio neka vrsta moralne obaveze, jer sam smatrao, ako ne možemo ništa da učinimo da zaustavimo rat u ovom trenutku, barem ne treba da ostanem unutar zemlje koja vodi agresivni rat. Pitanje bezbednosti je bio još jedan razlog za odlazak. U roku od nekoliko dana, ruski parlament je izmenio krivični zakon kako bi kriminalizovao proteste protiv rata”, priča Zigar.

Da li su svi u vašem krugu otišli?

Ne svi, jer nemaju svi mogućnost da odu. Tog dana kada sam odlazio, već je postalo prilično komplikovano, jer je vazdušni prostor većine evropskih zemalja bio zatvoren za ruske avione. Imao sam kartu za Berlin i nisam mogao da je iskoristim jer je Nemačka zatvorila vazdušni prostor pola sata pre mog polaska. Morao sam da promenim kartu i idem u Berlin preko Dubaija. Sada znamo da je do pola miliona ljudi otišlo u prve dve ili tri nedelje nakon početka rata.

A oni koji su ostali?

Neki od njih smatraju da i dalje imaju obavezu da nastave sa radom i pokušaju da šire informacije. Zapravo, poslednja mogućnost za to nije formalno zatvorena. Najvažnija preostala platforma još nije zatvorena.

Koja je?

Jutjub. To je poslednji koji je ostao. Telegram takođe radi. Dakle, neki ljudi ostaju u Rusiji jer pokušavaju da iskoriste poslednje prilike da podele tačne informacije, a onda će verovatno odlučiti da se isele iz Rusije. Neki ljudi smatraju da ne mogu da napuste svoje roditelje ili decu, ili jednostavno nemaju novca da se presele. To je ogromna lična tragedija za sve.

Da li očekujete da ćete biti trajno iseljeni ili možete da zamislite povratak?

To zavisi od toga šta će se sledeće desiti. Ali ne vidim nikakvu priliku – ne samo za nezavisne novinare, već i za biznismene, IT stručnjake, za bilo koga ko osuđuje rat  da se vrati sve dok je Putin na vlasti. Čak i kad se rat završi, ne možemo se praviti da se ništa nije promenilo. Sve se promenilo.

Čak i pre toga, medijski prostor u Rusiji se toliko promenio tokom dve decenije Putinove vlasti.

Počeo sam da radim kao međunarodni dopisnik za jednu od najvećih ruskih novina Komersant, kada je Boris Jeljcin još bio na vlasti, 1999. Skoro 10 godina sam bio ratni dopisnik, pokrivajući rat u Iraku, Kosovo, revolucije u Ukrajini i Gruzija. To nije bilo najlakše vreme za ruske medije, ali bi se sa današnje tačke gledišta smatralo zlatnim dobom. Bilo je moguće imati nezavisne TV kanale i novine i časopise. Onaj za koji sam radio bio je kao ruski ogranak Njujork tajmsa. Ali tokom drugog Putinovog predsedničkog mandata, situacija je počela da se zahuktava.

Tada je uticaj države postao izraženiji?

Imali smo osećaj da se situacija menja, ali postojala je nada da su tradicionalni mediji i dalje mogući. Godine 2010. smo osnovali TV Dožd. Bio je to trenutak kada je to bio jedini nezavisni informativni kanal. Postao sam njen prvi glavni urednik, a mi smo postali verovatno najpopularniji i najuticajniji TV kanal u Rusiji.

Postojao je kratak period nade da će se stvari promeniti na bolje, za otvorenije i demokratskije društvo. Imali smo tu iluziju. Ali vrlo brzo smo se suočili sa očiglednim trendom da će biti gore. Naš TV kanal je uništen 2014. nekoliko nedelja pre aneksije Krima. Bila je to veoma čudna i pametno orkestrirana kampanja.

Državni mediji su nas krivili da smo fašisti. Direktnog pritiska vlasti nije bilo. Više je ličilo na normalan poslovni proces. Svi vlasnici kablovskih ili satelitskih mreža odlučili su da ugase naš TV kanal. Pozvali su nas i izvinili se i priznali da nije njihova odluka, da je Kremlj to zahtevao. Jedina platforma na kojoj smo mogli biti emitovani bila je naša sopstvena veb stranica.

Skoro preko noći smo postali onlajn TV kanal. Ubrzo nakon toga došlo je do pripajanja Krima i počeo je rat na istoku Ukrajine. Bilo je očigledno da je napad na naš kanal bio preventivni napad da nas sprečili da govorimo istinu o tim događajima.

Otada su se stvari samo pogoršale?

Uništenje TV Dožd nije bio jedini znak te radikalne promene. Mnoge nezavisne poznate novinske kuće zatvorene su otprilike u isto vreme. Vrlo brzo je većina ruskih novinara koji su radili na visokom profesionalnom nivou prešla na internet, a počelo je i mnoštvo novih onlajn medija.

Jutjub, kao i Fejsbuk i Instagram, postali su glavne medijske platforme u Rusiji, ne za blog o lepoti, već za ozbiljno, nezavisno istraživačko izveštavanje.

Mnogo ljudi, otprilike polovina stanovništva, prestalo je da gleda tradicionalne TV kanale, prestalo je da čita novine, jer su znali da su prave informacije onlajn. U Rusiji je to bila politička transformacija. Svi novinari su morali da emigriraju na Jutjub.

Ono što smo sada videli je konačna bitka između ruske države i ruskih medija. Pošto su Fejsbuk i Instagram zabranjeni, a Jutjub čeka ista sudbina, očigledno je da je taj profesionalni poziv koji smo nekada imali, a u kome su Rusi uživali, potpuno uništen.

Da li je moguće da ljudi spolja mogu izgraditi novu medijsku infrastrukturu?

Teško je predvideti. Ali što je još važnije, mlađa generacija Rusa veoma zavisi od digitalne infrastrukture. Svi ti tinejdžeri i ljudi od 20 godina, rođeni su sa pametnim telefonima u džepu. Oni za sebe misle kao deo globalnog sveta, globalne medijske infrastrukture. Mislim da nema šanse da ne izmisle neku drugu mogućnost da prevaziđu prepreke.

Pouzdano znamo da bez obzira koliko je režim regresivan, kreativni ljudi uvek imaju priliku da iskoriste tehnologiju u svoju korist. Sve birokrate represivnog režima su manje tehnološki napredne i mnogo manje kreativne. Ne mogu da zaustave taj prirodni proces jer ne razumeju psihologiju nove generacije, dokle su mlađi ljudi stigli i šta im je zaista potrebno.

Vaše pismo u Njujork tajmsu je bio tako fascinantno jer nam je dao uvid u Putinovu psihu u poslednjih nekoliko godina, preko insajdera Kremlja i drugih izvora na visokom nivou. Ali čini se da je krug znanja sve manji i manji.

Teško je analizirati trenutnu situaciju jer je potpuno nova. Pre mesec dana našli smo se u potpuno novom svetu. Znamo da većina Moskovljana ne može da podrži ovaj rat, da poslovne elite ne mogu da podrže ovaj rat. Razumemo da su čak i birokratija, glavne ličnosti Putinove Jedinstvene Rusije, zaprepašćene onim što se dogodilo. Oni ćutke ili aktivno podržavaju Putinovu politiku, ali čak ni oni nisu mogli da očekuju ovakav nivo nacionalne katastrofe.

Ne mogu da budu zadovoljni gubitkom sveta u kome su nekada uživali.

Verujem li da se Rusija može transformisati u nekakvu Severnu Koreju? Moj odgovor je da.

Putin se slaže sa tim. Lenjin je pre 100 godina inteligenciju, obrazovanu klasu Rusije, nazvao sranjem nacije. A to je upravo fraza sa kojom bi se Putin složio.

Dakle, prema njegovom načinu razmišljanja, upravo se otarasio sranja. Nije zabrinut zbog egzodusa kreativne klase. Za njega je u redu što Rusija ostaje iza zida, pretvarajući se u neku vrstu Severne Koreje. Oko njega će ostati samo najodaniji ili najuplašeniji.

Da li verujem da će njegov unutrašnji krug možda potencijalno početi da razmišlja o njegovom uklanjanju? Ne verujem u to. Poslednjih nekoliko godina birao je za svoje okruženje samo najobičnije birokrate, a jedini važan kriterijum za njega bila je lojalnost.

Koliko možemo verovati bilo kojoj tajnoj informaciji koja procuri? Bio sam fasciniran, na primer, onim nedavno cirkulisanim transkriptom navodnog uzbunjivača FSB-a, za koji su neki ozbiljni ljudi smatrali da je verodostojan.

Teško je reći. Čuo sam od pouzdanih izvora koji su potvrdili glasine da su neki visoki funkcioneri FSB-a stavljeni u kućni pritvor tokom druge nedelje rata. Ali ne mogu da komentarišem sve glasine, a imamo ih mnogo.

 Trenutno je nepovezanost između propagande Kremlja i stvarnosti rata tako zapanjujuća. Kada čujemo Sergeja Lavrova kako kaže: „Ne postoji takva stvar kao što su nezavisni zapadni mediji“, šta da mislimo o tome? Da li Putin i njegovi prijatelji zaista veruju u ove stvari ili je ovo samo deo informacionog rata?

Verujem da su počeli da veruju u sve laži koje su hranili godinama. Kada Lavrov smešno tvrdi da Rusija nikada nije izvršila invaziju na Ukrajinu, on izražava Putinov način razmišljanja, jer sa njegove tačke gledišta, SAD su napale Rusiju. On ima osećaj da postoji ogroman rat koji Amerika vodi protiv Rusije. On je zaista pod uticajem svih tih teorija, koje su veoma popularne među veterinarima KGB-a, i on zaista veruje da postoji veoma duga međunarodna zavera protiv njega.

 Šta mislite kuda sve ovo vodi, i sam rat i situacija u Rusiji? Postoji li tračak optimizma sa kojim biste mogli da nas ostavite?

Skoro je nemoguće napraviti bilo kakvu prognozu. Niko nije mogao da predvidi šta se dogodilo, tako da bi bilo glupo da neko kaže da zna šta će se sledeće desiti.

 

“Sa Kovalčukom kuje planove o velikom povratku Rusije”

Mihail Zigar je nedavno za Njujork tajms napisao pismo u kojem navodi da je “zahvaljujući odluci Vladimira Putina da izvrši invaziju na Ukrajinu, Rusija sada izolovanija nego ikada. Ekonomija je pod sankcijama, a međunarodne kompanije se povlače. Narod će imati sve manje komunikacije s drugim ljudima izvan granica zemlje. A bojim se da u svemu ovome Rusija sve više nalikuje svom predsedniku”.

Godine 2016. Zigar je objavio knjigu “Svi ljudi Kremlja”, a od tada neprestalno prikuplja materijal za potencijalni drugi deo knjige.

Dok je sve oko predsednika, kaže, mutno – Putin, bivši agent KGB-a, oduvek je bio tajnovit i konspirativan.

“Moji izvori, s kojima razgovaram pod uslovom anonimnosti, redovno su bili u pravu. Ono što sam čuo o predsednikovom ponašanju protekle dve godine je alarmantno. Njegova odvojenost i nepristupačnost, njegovo duboko uverenje da ruska dominacija nad Ukrajinom mora biti obnovljena i odluka da se okruži demagozima i ulizicama, sve je to pomoglo je da se Evropa nađe u najopasnijem trenutku od Drugog svetskog rata”.

Putin je, ukazuje,  proveo proleće i leto 2020. u karantinu u svojoj rezidenciji u Valdaju, otprilike na pola puta između Moskve i Sankt Petersburga. Prema njegovim izvorima, društvo mu je pravio Juri Kovalčuk.

Kovalčuk, najveći deoničar u „Rossiya Banka” koji kontroliše nekoliko medija koje podržava država, Putinov je prijatelj i savetnik od poverenja od 1990. godina.

“Prema mojim izvorima, do 2020. se pozicionirao kao de fakto drugi čovek Rusije, najuticajniji u predsednikovu okruženju. Kovalčuk ima doktorat iz fizike i nekada je bio zaposlen u institutu koji je vodio Nobelovac Žores Alferov.

Ali, on nije samo naučnik, već i ideolog koji zastupa kombinaciju pravoslavlja, misticizma, antiameričkih teorija i hedonizma. Od leta 2020. godine Putin i Kovalčuk su gotovo nerazdvojni i njih dvojica zajedno kuju planove o velikom povratku Rusije”.

Prema ljudima koji imaju informacije o razgovorima Putina i njegovih pomoćnika u poslednje dve godine, predsednik se u potpunosti prestao zanimati za sadašnjost: ekonomija, društveni problemi, pandemija.. sve ga to nervira. Umesto toga, on i Kovalčuk opsednuti su prošlošću.

Zapad je, veruju obojica, iskoristio rusku slabost kako bi pogurao NATO što je moguće bliže granicama zemlje.

Putinov je stav da je današnja situacija obrnuta: Zapad je slab. Jedini zapadni lider koga je Putin uzimao za ozbiljno bila je bivša nemačka kancelarka, Angela Merkel. On aviše nije na vlasti i stoga smatra da je vreme da se Rusija osveti za poniženja iz devedesetih, ukazuje Zigar.