Život pod nadzorom komesara KP Kine

Vlada u Pekingu, međutim, negira da pokušava da „prepravi“ demografiju u ovom zapadnom regionu države i navodi da „premeštanja imaju za cilj da povećaju dohodak i ublaže hroničnu ruralnu nezaposlenost i siromaštvo“.

Ipak, studija sugeriše da – pored kampova za „prevaspitavanje“ izgrađenih poslednjih nekoliko godina u Sinđangu – politika kineske vlade podrazumeva visok rizik od prinude i ima za cilj asimilaciju manjina.

Studija, u koju je trebalo da imaju uvid samo visokih kineski zvaničnici, slučajno je postala dostupna onlajn decembra 2019. i uklonjena je nekoliko meseci kasnije.

Ona je deo istraživanja Bi-Bi-Sija zasnovana na propagandnim izveštajima, intervjuima i posetama fabrikama širom Kine.

Video izveštaj, koji je 2017. emitovao kanal koji vodi Komunistička partija Kine, prikazuje grupu zvaničnika u centru sela, koji sede pod crvenim transparentom na kojem se oglašavaju poslovi u provinciji Anhuj, udaljenoj 4.000 kilometara od Sinđanga.

Posle dva dana, kaže izveštač, nijedna osoba iz sela nije se javila na oglas, što je nagnalo zvaničnike da krenu u kampanju od kuće do kuće.

Slede neki od najupečatljivijih snimaka masovne kineske kampanje za premeštanje Ujgura, Kazahstanaca i drugih manjina iz Sinđanga u fabrike i manufakture, često prilično udaljene od njihovih domova.

Na snimku se vidi i čuje kako zvaničnici razgovaraju sa jednim ocem koji očigledno nerado šalje devetnaestogodišnju kćerku Buzajnap tako daleko.

„Mora da postoji neko drugi ko bi želeo da ide“, govori otac i dodaje: „Ovde možemo zarađivati za život, pustite nas da živimo.“

Potom se oni direktno obraćaju Buzajnap, i govore joj da ako ostane, uskoro će se sigurno udati i nikada neće moći da ode.

„Razmisli, hoćeš li ići“ obraćaju joj se.

Na šta ona odgovara „neću da idem“.

Pritisak na nju se nastavlja sve dok na kraju, plačući, nerado izgovori „idem ako idu drugi“.

Film se završava emotivnim oproštajem majke i ćerke, dok Buzajnap i drugi „mobilisani“ na sličan način u suzama ostavljaju porodice.

Lora Marfi, profesorica na odseku za ljudska prava i savremeno ropstvo na britanskom univerzitetu Šefild Halam, koja je živela u Sinđangu između 2004. i 2005. video snimak ocenjuje kao „izuzetan“.

Kako navodi, „kineska vlada neprestano govori da se ljudi dobrovoljno prijavljuju da se uključe u ove programe, ali ovo apsolutno otkriva da je ovo sistem prinude kojem ljudi ne smeju da se odupru“.

Marfi i da „uprkos pričama o izvlačenju ljudi iz siromaštva, postoji nagon da se u potpunosti promene životi ljudi, razdvoje porodice, raseli stanovništvo, promeni jezik, kultura, porodične strukture, što će pre povećati siromaštvo nego ga smanjiti „.

Kineska vlada, ukazuju stručnjaci, preko kampova i planova premeštaja ima za cilj da „staru“ odanost Ujgura kulturi i islamskoj veri zameni „modernim“ materijalističkim identitetom i prinudnom odanošću KP Kine.

Zaključak grupe stručnjaka sa univerziteta Nankaj u kineskom gradu Tjenćin jeste da su masovni transferi radnika „važan metod uticaja, spajanja i asimilacije ujgurske manjine i transformacije njihovog razmišljanja“.

Izveštaj je, navodi se, na internetu prvi otkrio ujgurski istraživač koji živi u inostranstvu i sačuvao je verziju na kineskom jeziku.

Adrijan Ženz, viši saradnik u Memorijalnoj fondaciji žrtava komunizma u Vašingtonu, napisao je svoju analizu izveštaja.

„Ovo je bez presedana“, kaže Ženz, pre svega, jer su izveštaj pisali vodeći stručnjaci i bivši vladini zvaničnici koji su imali pristup Sinđangu, prenosi Bi-Bi-Si.

Kako ističe, ovim izveštajem vlasti priznaju da su se pozabavili „viškom“ stanovništva.

U pisanom saopštenju, kinesko ministarstvo spoljnih poslova kaže da „izveštaj odražava samo lično gledište autora i veći deo njegovog sadržaja nije u skladu sa činjenicama“.

„Nadamo se“, stoji u saopštenju, „da će novinari koristiti informacije koje je objavila vlada kao osnovu za izveštavanje“.

Samo je prefektura Hotan, na jugozapadu Sinđanga, u vreme kada je sprovedena studija, već „izvezla“ 250.000 radnika, što je petina ukupne radno sposobne populacije.

Veliki je pritisak, ukazuje Bi-Bi-Si, regrutne stanice postavljene su „u svakom selu“, tu su brojni zvaničnici sa zadatkom da „mobilišu“ i da posećuju domaćinstva, baš kao u slučaju devetnaestogodišnje Buzajnap.

Svi regruti prolaze kroz „obrazovanje o političkoj misli“, a zatim se u grupama prevoze u fabrike – ponekad i stotine odjednom – gde ih vode politički kadrovi.

Oni koji ne žele da napuste svoju zemlju i stoku ohrabruju se tako što im se savetuje da imanje i stoku prebace pod okrilje centralizovanog vladinog sistema koji se o njima stara dok su vlasnici „odsutni“.

U fabrici, radnici su stavljeni pod „centralizovano upravljanje“ zvaničnika koji „jedu i žive“ sa njima.

U pojedinim delovima izveštaja se upozorava da je kineska politika u Sinđangu možda suviše ekstremna.

Tako se, na primer, navodi da broj ljudi smeštenih u kampovima za prevaspitavanje „daleko premašuje one kampove gde se smeštaju osumnjičeni za povezanost sa ekstremizmom“.

Kaže se da ne bi trebalo „celokupno ujgursko stanovništvo smatrati izgrednicima“.

Tri meseca pošto je prikazano kako Buzajnap napušta svoje selo da bi započela obuku iz „političkog obrazovanja“, ekipa državne televizije ponovo će je sresti, ovog puta u tekstilnoj kompaniji Huafu u provinciji Anhui.

U jednoj sceni Buzajnap je blizu suza jer je grde zbog grešaka, ali na kraju se kaže da se dešava preobražaj.

„Krhka devojčica koja nije govorila i držala glavu pognutom“, kažu nam, „stiče autoritet na poslu“. „Životni stil se menja, razmišljanje se menja“.