Život u Limanu nakon „krvavog“ povlačenja ruskih snaga: „Rusi su iza sebe ostavili svoje poginule za koje će se pobrinuti limanski psi“

Iz rova bivšeg ruskog kontrolnog punkta na periferiji grada u Donbasu se pojavljuje ukrajinski vojnik s primerkom ruskog izdanja Tolstojevog „Rata i mira“, koji odlaže do odbačene flaše za vodu, koja je presečena na pola i puna puščanom municijom. Pokazuje unutra na pravoslavnu ikonu na zidu.

Ovako reporter Gardijana sa lica mesta opisuje atmosferu u gradu nakon povlačenja ruskih snaga.

Kako ukazuje, sudbina bivših „stanovnika“ rova nije poznata – da li su sada u zarobljeništvu ili su ubijeni u borbi. Ili su život izgubili tokom kasnijeg progona ka susednoj Kremini, gde su ukrajinske snage konstantno granatirale ruski konvoj u bekstvu.

Ili su možda uspeli da pobegnu da bi bili proterani još dalje dok se ukrajinska kontraofanziva nastavlja u cilju potiskivanja ruskih snaga.

U gradu nisu ostale samo napuštena oprema i lične stvari.

Rusi su iza sebe ostavili svoje poginule za koje će se pobrinuti limanski psi, tela koja poslednja tri dana skupljaju ukrajinski timovi zaduženi za pokop.

Međutim, ispostavlja se da su najintenzivnije borbe vođene na uskim putevima izvan Limana.

Asfalt je pun rupa i čaura i ostataka projektila, nedaleko od miniranih rovova su ruska ugljenisana blindirana vozila. Na pojedinim mestima se i dalje vide nedavno deaktivirane protivtenkovske mine.

Ovde je raketama i artiljerijom razneto i drveće na sitne komade.

Političari, analitičari i vojnici koji su učestvovali u ovoj borbi ističu da su Liman i njegovi sporedni železnički koloseci važni kao „severni ulaz“ u region Lugansk. Ali pravo značenje je psihološki udarac moralu ruskih trupa, čiji borbeni redovi trpe sve veći kolaps na jugu i istoku.

Pošto su ruske snage potisnute još više u sektoru oko Limana, ispostavlja se da se ukrajinska vojska okrenula svojim sledećim ciljevima – Lisičansku i Severodnjecku, kao i Bahmutu, gradu u Donbasu, za koji su vođene teške borbe i gde Rusi još uvek pokušavaju da ostvare napredak.

A od suštinskog značaja je i to što je pad Limana ukrajinskim snagama pružio uporište na severnoj strani reke Severski Donjec.

Kada je usledio napad, pripadnici ruske 20. združene armije i trupa Bars-13 iz ruske garde, od kojih su se neki povukli iz regiona Harkov, brzo su upali u zamku, pošto se oko njih brzo stezao obruč, dok su sela nedaleko od grada, smeštena između valovitih brežuljaka, brzo osvajana.

Ono što je jasno jeste da je ukrajinska vojska otkrila način borbe koji je mnogo veštiji i fleksibilniji od onog koji praktikuju Rusiji, a koji mnogo zavise od svojih manjkavih linija snabdevanja. Ukrajinci se brzo razmeštaju s ciljem da odseku, opkole i uništavaju jedinice deo po deo.

A oni Rusi koji su ostajali da se bore su poginuli u udarima granata i projektila ili su ubijeni u šumama.

Osmatrajući lice mesta, „Flegmen“, ukrajinski oficir koji se u ovom sektoru bori od februara, od početka ukrajinske invazije, rekao je da dok se Rusi uzdaju u puteve, Ukrajinci im prave zasede iz šume.

„Kada su prvi put došli, bili su brojniji i imali su jače oružje, pa smo se povukli do prikladnijih linija odbrane. Ali nakon uspeha koje je Ukrajina ostvarila u Harkovu i Izjumu u septembru, njihove snage su se povukle ovde mada se baš i nisu organizovali. Onda su naši komandanti prepoznali priliku da im zadaju udarac“, rekao je „Flegmen“.

On je ukazao da je vojnu obuku prošao kao pripadnik sovjetske armije, te da primećuje da je deo pripadnika ruske vojske koji se bore u ovom području prošao istu obuku.

„Oni su bili profesionalci, ali su njihovi oficiri višeg ranga ti koji su ih izneverili. Znamo da su tražili da se povuku“, rekao je, potvrđujući izveštaje britanskih obaveštajnih službi. „Međutim, oni više rangirani nisu marili za njihove živote. Na kraju su bili previše zauzeti svojom nelegalnom aneksijom (teritorija) i slavljem.“

„Flegmen“ smatra da naređenje o povlačenju nikada nije ni stiglo.

„Na kraju su se sami organizovali da pobegnu uprkos pozivima da se predaju.“

Sada, nakon borbe, jedini podsetnik na ruske imperijalne ambicije su grafiti koje su na zidovima iscrtali bivši okupatori, na kojima je pored spiska gradova i regiona odakle su došli nažvrljano:“Rusija vlada!“.

Za nekolicinu stanovnika koji su sve vreme bili u gradu posledice su sumorne.

Olena Grigorivna (69), koja je ispred stambene zgrade u kojoj živi pravila špagete u šerpi na otvorenoj vatri koju je održavao njen suprug, dodajući drva koje sakupljao okolo, rekla je da je iscrpljena i uplašena zbog nadolazeće zime u gradu u kojem nema gasa dok u njenom stanu nema prozora.

Od 27.000 ljudi koji su živeli u ovom mestu, od kojih su mnogi radili u železnici, samo je nekoliko stotina ostalo. Razrušenim ulicama se kreću pešice ili biciklom.

Mnogi su poput Olene stari, nemoćni ili nisu hteči da pobegnu kada je počeo rat.

„Teško je bilo pod rukosm okupacijom“, rekla je. „Nije mi stizala penzija i samo smo jednom mesečno dobijali pomoć u hrani. Nismo mnogo viđali ruske vojnike, a i kada jesmo, gotovo da nije bilo interakcije sa njima“, rekla je.