Život u Ukrajini: Nema struje, nema grejanja, ljudi žive među leševima krava u minskim poljima, a smrt je jedina konstanta

Oštećeni putevi i mostovi, napušteni ruski punktovi i vojna tehnika, iskopani rovovi i vatreni položaji usred nekada obrađenih njiva, znaci opasnosti od mina, a vojnici na ulazu u sela upozoravaju da postoji velika verovatnoća da će biti granatiranja. Ovako su opisali posetu selima Oleksandrovka, Tjahinka, Lvove, Milove, Dudčani, Havrilivka, Novovoroncovka, Marjanske i Nikopolj.

Još pre ulaska u Oleksandrovku, pejzaž najavljuje šta je pred nama. Zapaljeni automobili su razbacani pored puta, pored njih leševi krava i pasa. Vojnici glasno viču da se ne skreće sa asfalta jer je okolno zemljište zatrpano minama. Nekada je ovde živelo 2.123 stanovnika, a posle rata ih je ostalo 16. Posle oslobođenja, povratnici su taj broj pomerili na 150. „Ako je igde bio pakao, onda je bio ovde“, kaže Natalija Kamenečka (36). Deo stanovništva je likvidiran, objašnjava. Ekshumacija tela se nastavlja, ali je selo toliko minirano da je proces izuzetno spor. U obližnjem vrtiću novinari nailaze na Jaroslavu Kušerenko (81) koja pokušava da izvuče veliki, prljavi tepih iz učionice. Provela je sedam meseci u obližnjem selu Bilozerki, gde su je evakuisali ruski vojnici tokom najtežih borbi. „Prva tri meseca sam provela plačući“, rekla je.

Kada se vratila svojoj kući, zatekla je samo kuhinju. Krave su joj zaklane, a danas ona i sin žive od humanitarne pomoći. Na sreću, velika peć još uvek radi i spasava ih od smrzavanja. Potreban joj je tepih da bi njen improvizovani krevet bio topliji. Boji se, kaže, da će je kazniti što ga je uzela, ali šta da se radi, hladno je.

Helena Horobets, 72-godišnja baka iz Tjahinke, spremna je na mogućnost da rusko granatiranje jednog dana uništi njenu kuću. Spremna je i za sopstvenu sahranu. Ona i njen sin drže sve svoje dragocenosti umotane u plastiku, uključujući i crnu haljinu u kojoj želi da bude sahranjena. Vreme provodi u podrumu. Pre neki dan se popela u prizemlje i otvorila vrata komšinici od koje je kupila unakaženo pile. Njoj i sinu će biti dovoljno za ovu nedelju. Komšinica Al Kravcova (55), osim kokošaka, drži i guske i četiri krave. Najmlađe je dvonedeljno tele. Zvala ju je Borka. Prodaja po selu joj pomaže da preživi. Ostala je zbog životinja. Ćerka i petogodišnja unuka napustile su selo i sada su u izbeglištvu u Litvaniji. „Moja ćerka je molila za oproštaj što me je ostavila samu. Rekla sam joj da spase dete“, rekla je ona novinarima.

U Milovu su izveštači gledali kako šačica civila koristi trenutak bez grmljavine topova da izađe napolje i udahne svež vazduh. „Srećom, danas je prilično tiho“, kaže im Jurij Boronko (69). Pored njega šeta mladi par sa psom. Preživljavaju od hleba i pasulja. Nema struje, gasa i vode otkako su Rusi u povlačenju bombardovali infrastrukturu.

U Dudčanima Ljuba Voznjak (66) ne želi da izađe iz svoje bašte. Deca su je, kaže ova žena, molila da pobegne. Međutim, ona je to odbila jer ako je preživela okupaciju, preživeće i ovo, smatra ona.

U Novovoroncovki je situacija nešto bolja. Pošto granatiranje nije tako često kao u drugim selima, Novovoroncovka ima skladište za humanitarnu pomoć. Stanovnici počinju da obnavljaju polomljene prozore i kupuju staklo uz pomoć Evropske unije.

Ni u Nikopolju, poslednjoj stanici Vašington posta, nije mnogo sigurniji život. Ljudmila Kruhlenko ima 53 godine i upravo je iznela grickalice za proslavu Nove godine kada je granata pogodila njenu zgradu. Ali o odlasku ne razmišlja, iako je, prema rečima gradonačelnika, polovina predratnog stanovništva, više od 100.000 stanovnika, napustila grad, prenosi Jutarnji list.