Slavoj Žižek: Hamas i izraelski tvrdolinijaši su dve strane istog novčića

Masakri, silovanja i otmice civila iz sela, kibuca i sa muzičkog festivala bili su pogrom, što potvrđuje da je pravi cilj Hamasa da uništi državu Izrael i sve Izraelce.

S obzirom na to, situacija zahteva istorijski kontekst – ne kao bilo kakvo opravdanje, već da bi se stekla jasna slika o daljem putu.

Prvo o čemu treba razmisliti je apsolutni očaj koji karakteriše živote većine Palestinaca.

Prisetimo se niza izolovanih samoubilačkih napada na ulicama Jerusalima pre oko jedne decenije.

Običan Palestinac bi prišao Jevreju, izvukao nož i ubo žrtvu, dobro znajući da će on ili ona biti odmah ubijeni.

Nije bilo poruke u ovim „terorističkim“ aktima, nije bilo povika „oslobodimo Palestinu!“ Niti je iza njih postojala neka veća organizacija. To su bili samo pojedinačni akti nasilnog očaja.

Stvari su postale još gore kada je Benjamin Netanjahu formirao novu vladu udruživši se sa krajnje desničarskim, pronaseljeničkim strankama koje otvoreno zagovaraju aneksiju palestinskih teritorija na Zapadnoj obali.

Novi ministar za nacionalnu bezbednost, Itamar Ben-Gvir, smatra da je „moje pravo, pravo moje supruge i pravo moje dece da se slobodno kreću (na Zapadnoj obali) važnije nego pravo arapa“.

Reč je o čoveku kome je ranije bilo zabranjeno da služi vojsku zbog povezanosti sa ekstremističkim antiarapskim strankama koje su označene kao terorističke organizacije posle masakra Arapa u Hebronu 1994.

Nakon što se dugo hvalio svojim statusom jedine demokratije na Bliskom istoku, Izrael se pod sadašnjom Netanjahuovom vladom pretvara u teokratsku državu.

Lista „osnovnih principa“ ove vlade navodi da: „Jevrejski narod ima ekskluzivno i neotuđivo pravo na sve delove zemlje Izrael. Vlada će promovisati i razvijati naseljavanje svih delova zemlje Izrael – u Galileji, Negevu, Golanu i Judeji i Samariji“.

U svetlu takve posvećenosti, apsurdno je zamerati Palestincima što odbijaju da pregovaraju sa Izraelom. Zvanični program sadašnje vlade je doveo do toga da pregovori više nisu na stolu.

Neki teoretičari zavere će insistirati na tome da je Netanjahuova vlada morala znati da se sprema neka vrsta napada, s obzirom na moć izraelskih sposobnosti za nadzor i prikupljanje obaveštajnih podataka u Gazi.

Ali dok napad svakako služi interesima izraelskih tvrdolinijaša koji su sada na vlasti, takođe dovodi u sumnju Netanijahuovu tvrdnju da je on „Gospodin Bezbednost.”

U svakom slučaju, nije teško videti da su obe strane – Hamas i izraelska ultranacionalistička vlada – protiv bilo kakve mirovne opcije. Svaka od njih je posvećena borbi do smrti.

Do napada Hamasa došlo je u vreme velikog konflikta unutar Izraela, izazvanog pokušajima Netanjahuove vlade da uguši pravosuđe.

Zemlja je zato podeljena između nacionalističkih fundamentalista koji žele da ukinu demokratske institucije i pokreta civilnog društva koji je svestan ove pretnje ali okleva da uđe u savez sa umerenijim Palestincima.

Sada je nadolazeća ustavna kriza stavljena na čekanje, i najavljena je vlada nacionalnog jedinstva.

To je stara priča: duboke i naizgled egzistencijalne unutrašnje podele su iznenada prevaziđene zahvaljujući zajedničkom spoljašnjem neprijatelju.

Da li mora da postoji spoljašnji neprijatelj da bi se postigao mir i jedinstvo kod kuće? Kako se prekida ovaj začarani krug?

Put unapred, primetio je bivši izraelski premijer Ehud Olmert, znači boriti se protiv Hamasa i istovremeno dopreti do Palestinaca koji nisu antisemiti i spremni su da pregovaraju.

Nasuprot onome što izraelski ultranacionalisti tvrde, takvi ljudi zaista postoje.

Više od stotinu palestinskih akademika i intelektualaca je 10. septembra potpisalo otvoreno pismo „odlučno odbacujući svaki pokušaj da se umanji, lažno predstavi ili opravda antisemitizam, nacistički zločini protiv čovečnosti ili istorijski revizionizam u odnosu na holokaust“.

Jednom kada shatimo da nisu svi Izraelci fanatični nacionalisti i da nisu svi Palestinci fanatični antisemiti, možemo početi da prihvatamo da očaj i konfuzija doprinose izlivima zla.

Možemo početi da uviđamo čudnu sličnost između Palestinaca, kojima je njihova domovina uskraćena, i Jevreja, čija istorija je obeležena istim iskustvom.

Slična homologija se primenjuje na termin „terorizam“.

Tokom perioda borbe Jevreja protiv britanske vojske u Palestini, reč „terorista“ je imala pozitivnu konotaciju.

Krajem 1940-ih, u američkim novinama je objavljivan oglas sa naslovom „Pismo teroristima Palestine“, u kojem je holivudski scenarista Ben Heht napisao: „Moji hrabri prijatelji. Možda nećete verovati šta vam pišem. Jevreji u Americi su uz vas“.

Ispod svake polemike danas o tome ko se smatra teroristom, stoje brojni palestinski Arapi koji su živeli u stanju neizvesnosti decenijama.

Ko su oni, i koja zemlja je njihova? Jesu li oni stanovnici „okupirane teritorije“, „Zapadne obale“, Judeje i Samarije“, ili… države Palestine koju je priznalo 139 zemalja i koja je u Ujedinjenim nacijama posmatračka država koja nije članica od 2012?

Ipak Izrael, koji kontroliše teritoriju, Palestince tretira kao privremene naseljenike, kao prepreku uspostavljanju „normalne“ države sa Jevrejima kao jedinim pravim starosedeocima.

Palestinci su tretirani isključivo kao problem. Država Izrael nikada nije pružila ruku ka njima, nudeći im neku nadu ili pozitivno ocrtavajući njihovu ulogu u državi u kojoj žive.

Hamas i izraelski tvrdolinijaši su dve strane istog novčića.

Izbor nije između jedne frakcije tvrdolinijaša ili druge, već između fundamentalista i svih onih koji još uvek veruju u mogućnost mirne koegzistencije.

Ne može da postoji kompromis između palestinskih i izraelskih ekstremista, protiv kojih se mora boriti najglasnijom odbranom palestinskih prava koja ide ruku pod ruku sa nepokolebljivom posvećenošću borbi protiv antisemitizma.

Koliko god to možda zvučalo utopijski, ove dve borbe su od iste vrste.

Mi možemo i trebalo bi da bezuslovno podržimo pravo Izraela da se brani protiv terorističkih napada.

Ali takođe moramo bezuslovno da saosećamo sa istinski očajnim i beznadežnim uslovima sa kojima su suočeni Palestinci u Gazi i na okupiranim teritorijama.

Oni koji misle da postoji „kontradikcija“ u ovom stavu su upravo oni koji efektivno blokiraju dolazak do rešenja.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org