„Znate li kada je počeo pravi sunovrat Putina, a mogao je tada da osvoji Kijev bez problema?“: Ekspert za Rusiju u podkastu Prva linija

I to ne samo 1991. ili 1995. već i 1999., na samom kraju mandata Borisa Jeljcina. No, Vladimir Vladimirovič uspinjao se polako. Ovog bivšeg KGB-ovca iz ispostave u Dresdenu raspad SSSR-a je, prema njegovom vlastitom priznanju, zatekao.

Neko vreme je navodno bio prisiljen taksirati na crno kako bi zaradio za život, ali vrlo brzo našao je posao u gradskoj upravi Sankt-Peterburga. Tamo je nekoliko godina kasnije postao zamenik gradonačelnika Anatolija Sobčaka, svog političkog pokrovitelja. Putin tu počinje graditi svoju mrežu moći te je 1998. otišao u Kremlj, gde ga je Jeljcin u maju imenovao za zamenika šefa predsednikove administracije.

Ni dva meseca kasnije postaje ravnatelj Savezne službe sigurnosti (FSB), naslednice njemu nikad prežaljenog KGB-a. Već u avgustu 1999. imenovan je za premijera, a nakon Jeljcinovog povlačenja pred kraj 1999. postao je privremeni predsednik Ruske Federacije, što je i „overio“ pobedom na predsedničkim izborima 2000. godine.

Putin tada postaje najmoćniji čovek u Rusiji, što se nije promenilo ni 23 godine kasnije, bilo da je držao poziciju predsednika Ruske Federacije ili premijera (između 2008. i 2012.). O tome kako se uspinjao stepenicama vlasti, koje okolnosti su mu išle na ruku, koji su ljudi stajali iza njega (a kojih se kasnije rešio), kako je u potpunosti učvrstio vlast u svojim rukama i kako je od naoko prozapadnog predsednika postao međunarodni izopštenik čiji će život obeležiti invazija na Ukrajinu, tema je nove epizode podkasta Prva linija.

Stručni sagovornik bio je Vlado Vurušić, spoljno-olitički novinar i kolumnista Jutarnjeg lista, koji događanja u Rusiji i Kremlju prati već godinama.

– Putin je danas nešto drugo od onoga što se očekivalo kad se krajem 90-ih pojavio kao važan faktor u Rusiji. Tada je o njemu vladala drugačija percepcija, što u Rusiji, što na Zapadu. No, i tada su neki građanski političari u Rusiji tvrdili da on donosi novo mračno doba, nakon onih demokratskih promena 90-ih, kaže Vurušić na samom početku.

Kad su u pitanju Putinovi počeci unutar KGB-a, ističe da je on ipak bio tek drugorazredni agent.

– On je mislio da će biti neki sovjetski Džejms Bond, ali on nije bio prva liga KGB-a. Oni su bili na Zapadu, u prvom redu u SAD-u, dok je Putin bio u Istočnoj Nemačkoj, gde je u Dresdenu vodio Dom kulture.

Nakon raspada SSSR-a Putin je utočište našao u administraciji tadašnjeg gradonačelnika Sankt-Peterburga Anatolija Sobčaka, koji je zapravo njegov politički otac.

– Tamo se dobro snašao, a nemali broj ljudi s kojima je tada stvorio veze i danas su s njim u Kremlju, kaže Vurušić i objašnjava da je Putinovom usponu dobro došla i političko-ekonomska situacija u Rusiji.

– Rusija je izgubila auru velesile te se osećalo nezadovoljstvo i među političkim elitama i među opštom populacijom. Socijalne razlike među ljudima su velike, nezaposlenost i inflacija su rasli, a očekivanja u bolji život brzo su se izjalovila. Onda je ekipa oko Jeljcina (Berezovski, Hodorkovski…) shvatila da treba zadovoljiti staru političko-KGB-ovsku strukturu koja se osetila zanemarenom jer Rusija više nije to što je bila, kaže Vurušić.

Peti u redu

No, Putin je bio tek peti u redu ljudi koje je taj krug oko Jeljcina vidio kao iduću osobu na čelu Rusije. On je „izabran“ kao kompromisno rešenje, a kako je Jeljcin bio sve više kompromitovan, bilo je jasno da je promena potrebna, objašnjava novinar.

– Od Putina je tada trebalo napraviti neku figuru koju će narod prihvatiti – a najbolji način bilo je slamanje separatističke čečenske države. Ima puno kontroverzi oko toga, u ruskim gradovima dizane su u grad stambene zgrade za što su optuženi Čečeni, a postoji priča da je iza svega stajao FSB kako bi „animirao“ ljude za rat i Putinu pripremio teren za pobedu. On je to uspeo, a bio je i dovoljno pametan da se okruži ljudima koje je poznavao, nakon čega je počeo rat protiv oligarha koji su tada u Rusiji bili omraženi poput pedofila. A među njima su bili i ljudi koji su mu, između ostalih, omogućili dolazak na vlast, kaže Vurušić.

U to vreme Zapad prihvata Putina, a i on sam je spominjao mogućnost da Rusija bude članica NATO-a. Osim toga, imao je i sreću da je s njegovim dolaskom na vlast porasla cena nafte te se državna blagajna počela puniti, a Rusija postaje pridružena članica G7 (tada G8).

Prekretnica/e

Vurušić ističe kako je već rat u Gruziji 2008. dao naslutiti pravu narav Putina, ali mu je Zapad progledao kroz prste. Drugi snažan signal o tome što je na stvari bili su izbori 2012. godine kada se Putin, tada ruski premijer, opet kandididovao za predsednika Rusije iako je prethodno već odslužio dva mandata.

No, kreativnost ustavnih stručnjaka omogućila mu je da izađe na izbore i otvoreno zanemari demokratske standarde. Tada su i veliki protesti protiv njega nasilno ugušeni.

– Pravi sunovrat počinje 2014. s Majdanom. Tada se deo građanske Ukrajine pobunio protiv proruskog predsednika Janukoviča, koji je u Viljnusu odbio da potpiše sporazum s EU, i to pod pritiskom Kremlja. To je bio okidač za proteste proevropskih Ukrajinaca. Svi su čekali kako će Putin reagovato, a on je nedugo nakon završetka OI u Sočiju anektirao Krim u strahu da izgubi Sevastopolj, gde je ruska Crnomorska flota imala sedište. Zapad je uveo Rusiji neke sankcije, ali je i dalje bio uveren da se Putin može smiriti ekonomskim vezama, pre svega ugovorima o isporuci nafte i plina za Europu, kaže Vurušić.

– Pandemija koronavirusa Putina je dodatno izolovala, bacio se u neka istorijska razmišljanja o tome što je Rusija i koliko bi velika trebala biti. Počeo je tražiti način kako da ponovno ovlada Ukrajinom, koja je kroz istoriju uz Belorusiju uvek igrala ulogu tampon zone prema Rusiji. Tu se javio i strah da će opet graničiti sa Zapadom, a to se pak dobro stopilo s Putinovim stavovima da Ukrajinci ni nisu zaseban narod, nego su zapravo Rusi. No, u tih osam godina od Majdana do invazije, Ukrajinci su izgrađivali nacionalni identitet i to više nije bila ista država. Putin je bio uveren da će u tri dana doći do Kijeva i da će ruske trupe dočekati cvećem ili samo slegnuti ramenima, a pokazalo se suprotno. Da je 2014. pokrenuo rat, verojatno ne bi imao takav otpor i verojatno bi došao do Kijeva bez problema, zaključuje Vurušić.