Zubrin: Vreme je da SAD direktno intervenišu u Ukrajini vazdušnim snagama

1. Da se osigura ukrajinska pobeda

2.Minimiziraju ljudske žrtve

3.Spreči dalja eskalacija Putina

4.Da se odvrati Kina od upuštanja u sopstvene vojne avanture.

U nastavku ću detaljno razmotriti svaku od gornje četiri tačke. Ali pre nego što to učinim, želim da razjasnim tačno koji oblik američke intervencije preporučujem.

SAD ne moraju da šalju kopnene trupe. Ukrajina ima svoju izuzetno hrabru vojsku. Ono što treba da uradimo, pored snabdevanja Ukrajine svim oružjem koje je zatražila, jeste da ukrajinskoj vojsci obezbedimo vazdušno pokrivanje i blisku vazdušnu podršku kako bi mogla da otera ruske osvajače iz zemlje.

To treba da postignemo tako što ćemo udariti ruske kopnene i vazdušne snage unutar Ukrajine i ruske pomorske snage unutar ukrajinskih teritorijalnih voda. Ne bi trebalo da gađamo ruske ciljeve van Ukrajine.

Iako sa strogo vojne tačke gledišta takvi udari mogu biti poželjni, oni nisu neophodni. Ruske protivraketne baterije u Belorusiji i Rusiji nisu bile u stanju da spreče Ukrajinu da leti svojim avionima unutar zemlje.

Sigurno ne bi mogli da zaustave naše, koje imaju mnogo bolju tehnologiju za varanje ovakvih sistema. Na ovaj način opcija udara na takva postrojenja ili druga ruska sredstva izvan Ukrajine može se držati u rezervi kao pretnja odmazdom da se Rusija odvrati od odgovora udarom na vazdušne baze NATO-a van Ukrajine.

Naša vazdušna intervencija treba da ima za cilj da bude sprovedena na način na koji je bila u Koreji, gde su američki avioni sa sedištem u Japanu napali komunističke vazdušne i kopnene snage u Koreji, ali nijedna strana nije pogodila matične baze drugih van te zemlje.

Štaviše, ne predlažem da u ovom trenutku pokušamo da uspostavimo zonu zabranjenog leta kako bismo zaštitili ceo ukrajinski vazdušni prostor od ruskog upada. Ukrajina trenutno nije mesto za mirovnjake. To je mesto za ratnike.

Ne moramo da patroliramo celim ukrajinskim nebom. Samo treba da odletimo na lokacije gde se nalaze ruske kopnene snage i uništimo ih.

Iako bismo mogli da odlučimo da obezbedimo borbenu vazdušnu patrolu kako bismo zaštitili odabrane gradove ili druge strateške lokacije kako resursi dozvoljavaju, prevashodna svrha naše početne vazdušne intervencije bi trebalo da bude da obezbedimo ukrajinskoj vojsci vazdušno pokrivanje i vatrenu moć koja joj je potrebna da odbije invaziju.

Kada se invazione snage izbace, može se razmotriti širi program dugoročne zaštite vazduha za Ukrajinu, slanje F-16 u Ukrajinu u velikom broju čim kvalifikovani piloti budu dostupni. Ali neposredni zadatak pred nama je da pomognemo ukrajinskoj vojsci da ostvari pobedu na terenu.

Uz to, hajde da nastavimo sa ispitivanjem zašto je takva intervencija potrebna da bi se postigla četiri vitalna cilja identifikovana na početku ovog članka.

To je potrebno da bi se obezbedila pobeda Ukrajine

U vitalnom je interesu Sjedinjenih Država i njihovih NATO saveznika da Ukrajina pobedi Putinovu invaziju. Pogledom na mapu može se videti da bi rusko osvajanje Ukrajine pozicioniralo Putina da direktno ugrozi NATO saveznike Poljsku, Slovačku i Rumuniju.

Štaviše, osvajanje Ukrajine bi eliminisalo stratešku slabost koju Rusija trenutno ima na svom otkrivenom južnom krilu, čime bi se u velikoj meri poboljšala pozicija Rusije ako odluči da napadne NATO saveznike Estoniju, Letoniju i Litvaniju, kao i druge prozapadne zemlje kao što je Finska.

Oni koji kažu da zabrinutost zbog ovakvih posledica može biti opravdana samo ako se dokaže da Rusija ima ekspanzionističke namere neka vrate stvar unazad.

Osim činjenice da je Putin otvoreno izjavio da se zalaže za obnovu ruskog i sovjetskog carstva, u takvom pitanju nacionalne bezbednosti, teret dokazivanja mora da leži na onima koji bi tako radikalno povećali našu ranjivost, a ne na onima koji bi se toga čuvali.

Pre nego što bismo uopšte mogli da razmislimo o tome da dozvolimo Putinu da osvoji Ukrajinu, bio bi nam potreban pozitivan dokaz njegovih dobrih namera da se posle toga ponašamo mirno. Tvrdnja da možemo biti sigurni u bilo koje takvo uveravanje je očigledna besmislica.

Imajući u vidu ove uloge, naša politika treba da bude osiguranje ukrajinske pobede. Trenutna politika Zapada da pruži malo oružja za podršku ukrajinskom otporu nije dovoljna za postizanje ovog cilja. Mogli bismo mnogo bolje u ovom pogledu.

Može se primetiti da je Bajdenova administracija konačno odlučila da Ukrajini pošalje bilo kakvu artiljeriju, sa 18 haubica uključenih u najnoviji paket, tek 50 dana nakon sukoba.

Nasuprot tome, u roku od 7 dana od evakuacije iz Denkerka, Frenklin Ruzvelt je na dokovima u Nju Džersiju sakupio pošiljku od 500.000 pušaka, 8.000 mitraljeza, 900 topova poljske artiljerije i preko 100 miliona komada municije za ponovno naoružavanje britanskih ekspedicionih snaga, a zatim su ove zalihe stigle do Britanije u roku od mesec dana putujući teretnim brodovima prosečnom brzinom od 12 čvorova.

Ipak, čak i ako bi Bajdenova administracija značajno unapredila svoj učinak kako bi se usaglasila sa arsenalom Ruzvelta, ostaje činjenica da je Ukrajina u velikoj meri nadjačana od Rusije, i kako se rat odugovlači, ima deficit od pet milijardi dolara mesečno – što je ekvivalentno, u odnosu na nacionalni BDP, da SAD imaju deficit od 670 milijardi dolara mesečno, ili osam triliona dolara godišnje.

U kombinaciji sa projektovanim padom BDP-a od 45 odsto zbog rata, ovo preti nacionalnim bankrotom.

U ovim okolnostima, zahtevati da Ukrajinci vode sve borbe, sa vazdušnim snagama ograničenim na tako stare avione sovjetske proizvodnje teško da je recept za obezbeđivanje pobede. Ukrajinci su se borili veoma dobro, a Rusi podbacili, tako da je moguće da bi uz znatno povećanu pomoć naoružanja Ukrajinci mogli da pobede.

Raspoređena u taktičkoj podršci ukrajinskoj vojsci, američka avijacija bi mogla da uradi upravo to.

Američki avioni bi lako mogli da unište vozove i kamionske konvoje koje Rusija koristi za kretanje i snabdevanje svojih kopnenih snaga. Mogli bismo da zbrišemo njihove tenkove raspoređene na otvorenom istoku i jugu Ukrajine, sravnimo artiljeriju okupljenu za bombardovanje Mariupolja, potopimo svaki brod koji preti Odesi i razorno bombardujemo ruske snage dok one pokušavaju da se odupru ukrajinskoj kontraofanzivi.

Ukratko, uz pomoć naših vazduhoplovnih snaga, Ukrajina bi mogla i hoće, spremno da trijumfuje.

To bi smanjilo gubitak života

Ovo je prilično jednostavno. Način da se minimizira krvoproliće je odbijanje invazije i okončanje ubilačkih okupacija Rusije što je pre moguće. Što rat duže bude trajao, više ljudi će umreti – i to ne samo u Ukrajini, već širom sveta, jer eliminacija ukrajinske žetve dovodi cene hrane van domašaja najsiromašnijih u svetu.

Neophodno je sprečiti dalju eskalaciju Putina

Mnogi ljudi bi se složili da bi američka avijacija sigurno poboljšala izglede za pobedu Ukrajine i da je postizanje tog cilja što je brže moguće ključno za minimiziranje gubitaka života. Oni, međutim, tvrde da takva intervencija rizikuje da izazove Putinovu eskalaciju rata.

Mora se priznati da je moguće da bi američka oružana intervencija mogla izazvati Putinovu eskalaciju. Međutim, ne samo da je moguće, već je gotovo izvesno da će neuspeh u intervenciji dovesti i do proširene agresije. Dokaz ove poslednje tvrdnje može se naći i u iskustvu i u logici.

Na prvom mestu, to je upravo ono što smo do sada videli.

Počevši od ruskog razaranja Čečenije 1999. zatim preko Gruzije 2008, Sirije 2012, Ukrajine 2014. i zatim opet 2022, Putin je, ne suočavajući se sa ograničenjima sa Zapada, eskalirao od jedne agresije do druge.

Svi pokušaji da se odvrati od proširenja svog ratnog puta nudeći Rusiji prijateljstvo, povoljne trgovinske sporazume ili blefove – kao što je Obamina nenametnuta crvena linija protiv njegove upotrebe hemijskog oružja u Siriji – potpuno su propali.

Putinov tvrdolinijaš Igor Korotčenko, urednik vodećeg ruskog vojnog časopisa Nacionalna odbrana 23. februara je, odmah nakon konferencije za štampu koju je održala Bajdenova portparolka Džen Psaki tokom koje je ona ponovo potvrdila posvećenost administracije da se klone Putinovog puta u Ukrajini,  radosno tvitovao: “Amerika je napustila Ukrajinu. Džen Psaki kaže da SAD neće slati snage ni po kom scenariju da se bore sa Rusijom. Pa idemo”.

Tako su krenuli, a invazija je počela samo 24 sata kasnije.

Situacija je jasna kao dan. Putinov režim nema moralni kompas. Biće sprečeni da izazovu haos u svetu samo odvraćanjem – odnosno ubedljivom pretnjom ozbiljnim posledicama.

Ovo nije nova ideja. SAD su koristile odvraćanje da bi sprečile opšti rat sedam decenija nakon Drugog svetskog rata. Učinili smo to sredstvo odvraćanja kredibilnim ne samo tako što smo potrošili ogromnu količinu blaga za podršku ogromnim oružanim snagama i rasporedili ih širom sveta, već time što smo pokazali našu spremnost da se borimo u Berlinu, Koreji, Vijetnamu i Iraku.

Ali kada je Bajden prošlog avgusta odlučio da naše snage pobegnu od Talibana, diskreditovao je naše stajalište, čineći trenutnu invaziju potpuno predvidljivom.

Ako ostanemo po strani i pustimo da Ukrajina bude osvojena, i baltičke države će pasti, a NATO i svi ostali savezi SAD će biti potpuno diskreditovani

Kao što sam napisao u januaru “Dobre ograde čine dobre komšije; odvraćanje je mnogo bolje od rata. Pokazujući neprijatelju leđa u Avganistanu, Bajdenova administracija je srušila ograde koje su osiguravale opšti mir u Evropi i Aziji u poslednjih sedam decenija. Treba ih ponovo vratiti, i to odmah”.

U januaru je to moglo da se postigne da su iskorišćenja dva meseca tokom kojih su slata obaveštenja o predstojećoj invaziji da naoružamo Ukrajinu do zuba. Nažalost, Bajdenova administracija je odlučila da to ne učini, poslavši samo simboličnih 600 tona oružja ograničenih tipova.

Zatim je, kao što je gore navedeno, Bajdenova administracija otišla dalje na praktično uništenje odvraćanja, otvoreno garantujući Putinu da nećemo intervenisati u Ukrajini “ni pod kojim scenarijom“.

Dakle, sa ovakvim našim stavom, zašto Putin ne bi upotrebio hemijsko, ili u tom slučaju, nuklearno oružje u Ukrajini? Odgovor: Nema nikakvog razloga.

Putin će eskalirati bez ograničenja ako ne podvučemo crtu. Obećavajući nemešanje, dali smo zeleno svetlo za invaziju. Nastavljanjem da svetlimo zelenim svetlom kroz dim svih razaranja koje su usledile, pozivamo na nuklearni rat.

Štaviše, ako je prava crvena linija Amerike da se nećemo boriti, onda je jedino ograničenje Putinovog apetita za osvajanjem ono koje nude lokalne oružane snage. Ukrajina nema dovoljno sposobnosti da se sama nosi sa takvim napadima, a baltičke države imaju još manje.

Ako Amerika neće da se bori, onda činjenica da su baltičke države članice NATO-a ne mora da odvraća Putina. Ako se nećemo boriti, onda se nećemo boriti. Ovo je posebno tačno jer bi cena pokušaja odbrane baltičkih država bila daleko veća od Ukrajine, a šanse za vojni uspeh mnogo manje.

Ukrajina ima jaku vojsku. Samo treba da ih obezbedimo oružjem i podržimo ih vazdušnom snagom da bismo pobedili. Baltičke države nemaju značajne oružane snage.

Da bismo ih odbranili, morali bismo da pošaljemo stotine hiljada američkih vojnika, i bili bismo spremni da prihvatimo ogromne žrtve povezane sa konvencionalnim kopnenim ratom velikih razmera.

Da li Putin treba da veruje da imamo stomak za tako očajnički napor? Sigurno ne ako pokažemo da nismo ni voljni da angažujemo nekoliko desetina borbenih pilota da bismo obezbedili pobedu u Ukrajini.

Dakle, ako ostanemo po strani i pustimo da Ukrajina bude osvojena, i baltičke države će pasti, a NATO i svi ostali savezi SAD će biti potpuno diskreditovani. Ovo nas dovodi do teme Azije.

To je potrebno za odvraćanje Kine

Ako odustanemo od odvraćanja, onda će se, umesto da se oslonimo na našu zaštitu, velike nacije poput Japana ponovo naoružati, dok će male zemlje svuda tražiti da sklope najbolje dogovore sa Rusijom ili Kinom. To će biti kraj Američkog mira i početak doba globalnog haosa.

Kakva bi bila sudbina Tajvana? Trenutno tvrdimo da, uprkos memorandumu iz Budimpešte iz 1994. u kojem smo garantovali suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine u zamenu za predaju nuklearnog arsenala te zemlje, nemamo obavezu da branimo Ukrajinu jer nije članica NATO-a.

Ali, za razliku od Ukrajine, Tajvan čak nije ni članica Ujedinjenih nacija, a mi ne priznajemo njegovu vladu.

Štaviše, Tajvanu nedostaje bilo kakav privid veličine oružanih snaga potrebnih za odbijanje kineske invazije. Da bismo ga odbranili, morali bismo da rizikujemo našu pacifičku flotu od uništenja kineskim protivbrodskim projektilima na kopnu, a verovatno bismo morali da pošaljemo i marince u bitku.

Ako dozvolimo da Ukrajina padne, da li bi bilo razloga da Kina veruje da ćemo zauzeti takav stav prema Tajvanu?

Ako pobegnete od planinskog lava, on će vas juriti i napasti. To je zato što grabljivci shvataju da su oni koji trče plen.

Da li želimo da budemo plen? Ako ne, onda moramo početi da se ponašamo drugačije.