April u Beogradu: A u gradu kolaps nad kolapsima (FOTO)

Nema u glavnom gradu pola metra snega, ali ga ima dovoljno da izazove totalni kolaps. Automobili stoje na Slanačkom putu ka Višnjičkoj ulici. Kraj reda se ne nazire ni nekoliko kilometara dalje, daleko iza Lešća.

Gledajući oko pedesetak ljudi na stanici „Višnjička banja“, na kojoj retko ima preko 15-20 duša koje čekaju autobus na liniji 35, odmah sam se setio jučerašnjeg razgovora sa urednicom rubrike Društvo.

– Koji bre pola metra snega? Nemoj Rajka da preterujemo. To možda tamo negde na Kopaoniku ili na Šar planini. Ali nema šanse u Beogradu da padne toliko snega u aprilu.

A Radmila B. mi na to svojim ozbiljnim tonom odgovara:

– Vladice, ja sam ozbiljna urednica i ti to znaš. Ako piše da će biti snega i u Beogradu, onda će biti. To nije moja, već prognoza nadležnih službi.

– Dobro, ako tako kažeš, nemoj da sutra mogu da dođem u letnjim patikama i debljem duksu na posao – ironično joj dobacujem.

Jedan od komšija koji se peške vraća uzbrdo ka Višnjičkoj banji obaveštava nas da je kod Rospi Ćuprije bilo neko sitno čukanje. Kako i ne bi kada ni gram soli nije posut po ulicama, a mnogi vozači su već instalirali letnje gume umesto zimskih.

Dodaje da ne čekamo autobus jer se ni ne penje uzbrdo. Okreće kod Mirijevskog bulevara, što je uobičajena praksa kad padne sneg, a na Slanačkom putu se stvori led.

Jel imaju Vinipeg ili Stokholm svog Vesića ili Šapića?

Gore iz pravca toplane stiže grupa od oko 20-ak ljudi. Već su krenuli pešice ne bi li negde bliže gradu uspeli da uhvate prevoz. Pridružujemo im se i mi na putu od oko kilometar ka Višnjičkoj ulici i Mirijevskom bulevaru.

„Sramota“, „zašto plaćamo prevoz“, „jel moguće da nisu posuli so, a nije im ni bila jaka zima, sigurno imaju u rezervi“, „bruka kako se vodi ovaj Grad i koliko nas ne poštuju, ne mogu ni prevoz da obezbede kad padne 15 santimetara snega“, „možda Šapić ne zna da je pao sneg, u vili u Trstu je sigurno sunčano“, „jel moguće da je 200.000 Rusa u Beogradu donelo sa sobom i rusku zimu“, „kako li je svake zime onima u Vinipegu ili Stokholmu, jel imaju i oni tamo nekog svog Vesića ili Šapića“…

Komentari na račun gradske uprave i gradonačelnika nizali su se u koloni sve do stanice „Rospi Ćuprija“. A onda je na hladni sneg usledio i hladan tuš. Grupa od 15 ljudi koja je stajala na toj stanici objasnila nam je da autobus čeka već 40-50 minuta.

Niko ne zna ni da li uopšte ide autobus broj 32 koji se tu ukršta sa linijom 35. Na telefonima ne radi ni sistem obaveštenja koliko je stanica udaljen koji autobus. Automobili stoje. Pomeraju se bukvalno santimetar po santimetar u minuti.

Vozač 35-ice psuje putnike

Jedan autobus na liniji 35 pravi polukružno okretanje kod Mirijevskog bulevara. Razdragani putnici potrčaše ka njemu u nadi da će ipak uspeti da pronađu ovog jutra prevoz do posla, lekara, škole ili gde je već ko krenuo.

Međutim, vozač ne otvara vrata. Jedan od putnika kuca mu na prednja vrata da ga pita šta se zbiva i gde da uopšte čeka autobus za grad. Ovaj na to otvara prednja vrata i odgovara mu sa: „marš u pi*** mate***, šta me boli ku*** kako ćeš do grada, zar ne vidiš da mi gotova smena govedo jedno“.

Shvativši da od gradskog prevoza nema vajde odlučujem da krenem pešice do „Big fešn“ tržnog centra na sredini Višnjičke ulice, tamo ću uhvatiti taksi do posla.

Za 15 minuta hoda gledao sam besne face vozača u automobilima koji kao da su zarobljeni u zoni sumraka. Jedni psuju, drugi trube iako znaju da to ništa neće rešiti jer je kolaps sve do tamo negde, iza Bogoslovije ili Pančevačkog mosta… Treći ljubomorno gledaju u mom pravcu i misle da sam u prednosti jer pešice idem brže od njih. Ja ljubomorno gledam ka njima, barem im je toplo unutra, a ja sam već promrzao po šakama i stopalima iako sam se natrontao džemperom i zimskom jaknom.

Kolaps dodatno otežavaju radovi u Višnjičkoj ulici na potezu od Mirijevskog bulevara do Vojvode Micka Krstića. Ni gradonačelnik Aleksandar Šapić nije odoleo porivu da ne raskopava glavne gradske bulevare usred marta i aprila, umesto da se najveći radovi izvode od juna do avgusta, kada je gustina saoobraćaja najniža.

Stižem do „Big fešna“, od taksija ni traga ni glasa. Za sve to vreme ni jedan autobus nisam video, osim one 35-ice što nije primala putnike.

Gradski čelnici kao da upravljaju Zoo vrtom a ne gradom sa dva miliona ljudi

Javljam preko Viber grupe da neću stići na posao. U roku od minut stiže gomila poruka. Jedna urednica zaglavljena u kolapsu na Autokomandi, druga na Pančevačkom mostu, treći javlja da nije od jutros odmakao dalje od Miljakovca… Novinar moje rubrike kaže mi da je saobraćajna katastrofa i kod Arene i da već 45 minuta ne uspeva da uđe u autobus niti da pronađe taksi.

Putari i zaposleni u upravi Grada Beograda možda ne čitaju Danas, ali su sigurno dobili informacije od Hidrometeorološkog zavoda o tome da će pasti sneg. Možda su kao i ja pomislili – ma neće u aprilu. Međutim, razlika je u tome što ja nisam izabran na funkciju koja mi daje odgovornost nad funkcionisanjem grada sa dva miliona stanovnika.

Oni koji jesu zaduženi za ovaj Grad danas ne samo da nisu položili ispit, već su zaslužili poslednju opomenu pred isključenje. Da citiram jednu od komšinica: „Sram vas bilo satrapi jedni, ljudi vam daju da vodite grad, a vi se ponašate kao da upravljate Zoo vrtom, a ne građanima“.

Posle oko četiri pređena kilometara (po dva u svakom pravcu) stižem nakon dvosatne avanture nazad u svoj stan. Promrzlih šaka i zaleđenog nosa, dok se od hodanja znoj sliva s vrata niz leđa, jedva uspevam da pozdravim zaprepašćenog psa Hristu.

Mislio je da je greška što Marijana još uvek nije otišla na posao, a sada je shvatio da ću mu i ja biti tu ceo dan. Neće moći da bez griže savesti spava na gazdinom krevetu i ostavlja dlake čak i po jastuku. Danas nije imao sreće. Moraće da ceo dan provede samo na svom ćebetu koje je samo zbog njega stavljeno u donji deo kreveta. Danas verovatno ni on ne voli gradsku upravu i gradonačelnika.