Varvari su više puta osvajali Rim, ali nisu uspeli da ostanu u njemu.
Tako ova vlast uporno nastoji, ali ne može da postane deo grada. Neka nevidljiva energija sprečava. Da li je to beogradski „duh mesta“ koji zrači?
Zato sve što ruše i grade, ostaje na površini. I pored savremene tehnologije i uloženog novca, grad je neuhvatljiv, višeznačan kulturotvorni čin. Od davnina je bio teogono pregnuće – ne slučajno!
Možda se do Beograda dolazi kao kosmonauti do SOLARISA u istoimenom čuvenom filmu Tarkovskog – kroz snove.
Beograđani koji žive negde drugo, pominju da često sanjaju svoj grad. Ili to možda grad sanja kroz njih. U tim snovima grad čudno učestvuje, a njegovo autentično postojanje prolazeći različite društvene epohe, dijahronijski opstaje.
Jer kićenje grada i jednovremeno kićenje vlasti ovim gradom, kao sopstvenim plenom u lovu, poput spektakla obesti – da bi se sve prethodno zaboravilo, napominje da je od davnina sećanje bilo obnavljanje života. Grad traje zato u podsvesti kao legenda o beloj tvrđavi – tajanstveno živ kao planeta u Solarisu. To nikad ne umire. Što više budu gazili i ubijali grad, to će on biti čudno moćan u svojoj prividnoj nemoći. „Ništa ne nestaje, samo menja forme“, po Ovidiju, jer slojevi davnih minulih života u Beogradu traju u urbanoj egzistenciji. Eho tog tajanstvenog pamćenja štiti ga poput Jerihonskih truba, sve do danas.
Autorka je pisac knjige Beograd kao autobiografija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
