Otišao je veliki umetnik gradske šansone, filma, pesme samog života – Šarl Aznavur.
U Beogradu je nekada u snena jutra odjekivao njegov glas sa radija, dok još turbo-folk nije zagluhnuo zvuke i reči muzike grada.
Gradovi imaju svoju muzičku istoriju dnevnog života, tako da Beograd pamti večeri kada je u <B>Ateljeu 212<B> glavnom ulogom u „Kosi“ odjekivao moćni glas Dušana Prelevića sve do Trga republike. Kada je u vreme prikazivanja filma „Amadeus“ u „Kozari“, nad vijugavim redom za karte odzvanjala Mocartova „Mala noćna muzika“ bivajući za trenutak glas Terazija.
Ostalo mi je u sećanju jedno veče posle predstave pozorišnog festivala mladih „Brams“ u Domu omladine, kada smo vraćajući se zajedno pevušili idući beogradskim ulicama melodiju Aznavurove šansone „Izabel mon amour“, koja je bila lajtmotiv jednog komada. U koncertnoj sali „Kolarca“ pevao je pariske šansone neobičnim glasom i Iv Montan, a jedva smo uspeli da se prokjumčarimo na galeriju jer su sve karte bile rasprodate. Gostovala je i Žilijet Greko, Žilber Beko, Adamo. Beograd je bio ravnopravni deo evropske muzičke scene, pa nije slučajno da je naš rokenrol svojom specifičnošću postao tema istraživanja u SAD i drugde.
Šansona je pesma gradskog života, tako da je prirodno nastala i trajala u pravom velikom gradu kakav je Pariz. Beograd je prepoznao šansonu, imajući i sam urbanu atmosferu o kojoj je pevao Šarl Aznavur.
Autorka je pisac knjige Beograd kao autobiografija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
