Beograd otvoren grad

Bile su: „šta drži ljudski rod u životu?“ U slučaju Brehtovog podzemlja, to je korupcija. Za Borku aktivizam u životu. Bila je i ostala čovek do kraja.

Po duhu Beograđanka, a rođena u Kotoru, nevelikom ali pravom gradu. Nešto od slojevitosti primorja i neusiljene urbanosti Kotora, donela je u srpsku prestonicu, dajući mu novi gradski kvalitet. Stamena, antička i moderna u isti mah. Razumevala je i volela grad, činilo mi se, ne poznajući je lično, Beograd posebno.

Znala sam je po prisustvu u kulturnom i društvenom životu Beograda, aktivnošću, idejama, rečju i pisanjem. Njen CZKD, 90-tih je postao jezgro smisla, u obesmišljenom vremenu i urušenoj državi.

Iz perspektive društvene scene koja se dramatično menjala, iz prostorne udaljenosti, mogla sam da naslutim njenu ličnu hrabrost i doslednost, nezavisno od tema koje je pokretala ili aktivnosti u kojima je učestvovala. Za razliku od mnogih znanih na društvenoj pozornici, ličnosti koje su pred očima javnosti menjale svoje stavove i uverenja iz koristoljublja, njena duhovna stamenost je bila retka i izazivala poštovanje.

Njen odgovor zato, na satirično pitanje Brehtovog songa: ”Šta drži ljude u životu?” – bio je jasan. Ljudskost drži ljude živim, nesebična humanost. U njenom slučaju, neusiljeno i neuništivo levičarsko čojstvo.