Pre par dana čitam vest da su dva Albanca pretučena u Novom Sadu samo zato što su pričali albanski.
Pri tom mislim na Jelisavetu Načić i Isidoru Sekulić, dve žene prave ljudske tolerancije. Obe su živele u vremenima surovijim od naših, a bile su spremne da preuzmu ličnu odgovornost za objektivnu stvarnost.
Jelisaveta je prva žena arhitekta Beograda. Zbog svog slavoluka na Terazijama, srpskim borcima u balkanskim ratovima, poslata je u zatvor u Mađarsku. Tamo se udala, bez predrasuda, za Albanca, političkog zatvorenika, i u zatvoru čak rodila kćer. Isidorina „Pisma iz Norveške“ dočekana su osudom od strane književnika Skerlića, koji joj je zamerao da u kriznom trenutku za Srbiju, ona se zagleda u stene Norveške. To joj je teško palo. Ali je ipak nije sprečilo da kada je on umro, napiše tekst dubokog poštovanja za njega kao retke umne i obrazovane ličnosti u našoj sredini.
Nasuprot lažnog pluralizma virtuelne stvarnosti interneta, ove dve žene-stvaraoci, neposredno su stale na stranu drugosti-tolerancijom. Samim postojanjem, gradile su svojim izborom i stavom, duhovni svet Beograda, njegovu velegradsku slobodu za svako ljudsko biće. Različiti jezici, njihove melodije u govoru i zvuci, nisu samo raskošna mnogozvučnost velikih gradova, već i doziv mogućeg razumevanja. Za toleranciju je potrebna tiha hrabrost, dok je nasilje buka sputanih ličnim strahom, pred širinom egzistencije.
Autorka je pisac knjige Beograd kao autobiografija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
