U Topolskoj ulici na Vračaru, blagog jesenjeg dana, videla sam neobičan “protest kuća”.
Sa terasa i prozora ostarelih dvospratnica, visili su transparenti: NEĆEMO BAGERE VAŠE NA STARINE NAŠE! Osvetljena zracima sunca, ulica se u tišini bunila. Otvoren grad je dijalog , ali kuce u Topolskoj protestvuju, izgleda, bas zato što tog dijaloga nema.
Investitor sa novcem, srušio je staru kuću i podiže novu ne uvažavajući stav žitelja ulice, i delikatnu ravnotežu ambijentalne celine.
Protest kuća u Topolskoj, tako, nije samo sukob starog i novog, već sučeljavanje urbanog trajanja, iskustva života, sa urbanom fantazijom anti-grada. Bilo da je reč o megaprojektu “Beograda na vodi” ili mini-udaru kvazi modernosti u jednoj od najstarijih beogadskih ulica, pitanje o mogućnosti dijaloga, između onoga što je već tu i već postoji, i onoga što tek dolazi i time znači neizvesnost, ostaje uvek isto. Jer memorija grada je slojevita, izgrađena je to povest sećanja iza kuća i ulica, stvarajući duhovnu kulturu jedne sredine. Zato Beograd kao drevni grad bogate istorije, zaslužuje istinsko razumevanje i svojih novih žitelja za sopstvenu povest , sačinjenu od mnošta životnih priča prethodnih generacija. Svi veliki gradovi svoju budućnost grade kao predanje , oslanjajući se na živu prošlost kreativnog ritma vremena. Prava urbanost ne postiže se građevinskim materijalom i samom formom, već stvaralačkom atmosferom u svakom delu grada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
