Čudnog Kentaura, fantastičnog i pretećeg, videla sam neočekivano na zidu kuće na Vračaru.Nije to bilo mitsko biće polu-čoveka, već užas koji je vrebao u praznini zida, između reči jednog grafita.
Poruka je glasila: „Ako nisi naša banda, nestaćeš bez traga!“
Bio je to turbo-grafit, koji se kao i turbo-folk, koristio gradskim okruženjem da bi napao grad sam. Monstruoznim prerušavanjem ! Jer grafiti su individualne poruke gradu, anonimne, humorne, i obeležje su slobodnog duha urbanosti. Posebnost gradskih grafita svrstana je i u knjige, kao kratka forma aforistične „ulične književnosti“. Umetnik uličnih grafita u NJu Jorku, bio je proslavljeni, čudesni Baskijat. Ali ovaj anti-civilizacijski grafit, similakrum građanske pobune, zračio je mračnim konzervativizmom mahale i bahatošću polu-sveta. Insajderska borba prostote, agresivnom jednosmernošću, sa otvorenim gradom tolerancije drugosti, na vračarskom zidu zadobila je distopijski oblik sluteći neki srpski Matrix iznutra. Prizivanje noći nestanka urbanog duha „svrstavanjem u bandu“, protiv individualnosti izbora i prava na različitost, podseća nas da grad nije datost. Urbanost i ljudskost mogu da nestanu u spoju tehnologije i populizma, pod plaštom reality preoblačenja.
Treba se setiti reči Čestertona da je: „civilizacija po sebi… najromantičnija od pobuna.“ Ta vrsta romantizma trebaće nam da bismo ostali građani i ljudi, a ne pod hipnozom kentaura – praznine, „njihova banda“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
