„Lepe žene prolaze kroz grad“ je naslov proslavljene pesme DŽonija Štulića iz osamdesetih, beogradske „rokenrol ere“.
Tako se zove i Žilnikov film, a nedavno mu se Borka Pavićević vratila u svom tekstu baš u ovom listu. Međutim, poenta Štulićeve pesme je u drugom delu strofe , posle „lepe žene prolaze kroz grad“… sledi „ja na uglu stojim sasvim sam.“ U tom usamljenom stajanju na gradskom uglu ima simbolične urbane muškosti u hrabrosti da se bude sam, vrste mladalačkog prkosa, nemarnog prepuštanja trenutku, kakav jeste, i izazova. Jer se grad nije video kao pozornica pokazivanja pred drugima, već otkriće tajne života u njegovoj neuhvatljivosti i prolaznosti.
Urbana erotika gradova, bivala je u vezi sa atmosferom spontanosti i preuzimanjem „rizika“ usamljenosti na gradskom uglu, bez zazora i prenemaganja. U istom duhu su poput gradskih godišnjih doba trajale nekada igranke na „Zvezdinom“ na Kalemegdanu, na terasama krovova nekih kuća, a zimi sankanje na strmoj stazi kraj Zoo-Vrta, namernim, veselim, obaranjem devojaka u sneg, uz čuveni uzvik „kalpiš“.
Ambijent u kojem su nastale i trajale melodije Štulića, i odjek filma Žilnika „Lepe žene prolaze kroz grad“, zamenila je najavljujući promene, šansona „Riblje čorbe“, „Lutka sa naslovne strane“, kojoj „treba lova“.
Tako je duh grada spontanosti, potiskivala najezda skockanih sponzoruša i njihovih virtuelnih avatara , unutar elektronskog „globalnog sela“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
