Braunfild investicije za novi život starih fabričkih hala

Takve tzv. braunfild investicije, koje pored oživljavanja starih objekata podrazumevaju i revitalizaciju zagađenog građevinskog zemljišta, u svetu su aktuelne već dvadesetak godina. Korist koju gradovi imaju od braundfild projekata višestruka je, dok investitori najčešće zauzvrat dobijaju već izgrađenu infrastukturu. Prednost se, između ostalog, ogleda i u tome što se uređuju zapuštene oblasti koje se često nalaze u samom centru ili na obalama reka.

– Veliki je broj industrijskih, ali i poslovnih zgrada u Beogradu koje su izgubile svoju osnovnu funkciju, jer su preduzeća prestala da postoje ili su u nekom prelaznom obliku. Ima ih u svim industrijskim zonama, pa i u centralnoj gradskoj zoni, ali mislim da to i nije toliko važno. Bitno je da još uvek nije rešen status takvih objekata. Vlasništvo je u najvećem broju slučajeva nejasno. Naime, postoje pravni sledbenici firmi koje više ne rade, neka preduzeća su privatizovana i grad ili država nemaju nad njima nikakvu nadležnost, pa su te zgrade napuštene i propadaju – kaže za Danas arhitekta Đorđe Bobić.

Nekadašnji glavni gradski arhitekta naglašava da su takvi objekti veliki gradski resurs jer se na tom prostoru mogu organizovati razne kulturne aktivnosti, ali i slični obrazovni i drugi sadržaji. Na Zapadu je to uobičajena praksa. Ali, preduslov za to je da država, ili grad, imaju jasan koncept i strategiju korišćenja napuštenih industrijskih zgrada. Naravno, sve to mora da prati i odgovarajuća finansijska podrška.

– Država bi mogla da otkupi takve zgrade, zatim da ih uredi i ponudi ih na korišćenje pojedincima ili institucijama pod uslovom da ih namenski koriste, nudeći sadržaje koji će komunicirati s javnošću. U tom kontekstu bih, kao dobar primer, pomenuo Mixer festival održan u silosima Žitomlina – na obali Dunava, koje je vlasnik ustupio organizatoru festivala. Ali, to je privremeno rešenje i zavisi od dobre volje vlasnika koji je u ovom slučaju razumeo problem i reagovao na pravi način. Ipak, ozbiljno delovanje na duži rok ne može da se oslanja na nečiju dobru volju. Skoro sam pročitao da je vlasnik Luke Beograd jednu napuštenu zgradu dao na korišćenje umetnicima, ali su se predstavnici nekih državnih institucija pobunili i objavili da to nije u skladu sa zakonom – komentariše Bobić.

On smatra da je problem u nedovoljno uređenom zakonskom okviru u kojem se ovakva delatnost ne percipira, pa čak i kad postoji dobra namera nije je moguće realizovati. Zato bi, ističe Bobić, država i grad trebalo da procene u kojim slučajevima bi alternativno korišćenje industrijskih zgrada koje su izgubile osnovnu funkciju, bilo društveno korisno. To, međutim, podrazumeva i usvajanje neophodnih zakonskih propisa o korišćenju takvih prostora.

– Umetnici u Nemačkoj, recimo, predlažu na nekom od konkursa svoje programe i oni koji budu odabrani imaju privilegiju da se usele u ponuđeni prostor i da tu ostanu dok se njihov program ne završi. U našem slučaju država i grad bi trebalo da obezbede sredstva za realizaciju sličnih projekta, utoliko pre što se za ovakve poduhvate opredeljuju uglavnom mladi ljudi koji ne mogu da podnesu troškove adaptacije industrijske zgrade i njeno pretvaranje u slikarski, izložbeni ili sličan prostor – kaže Bobić.

On ističe da je to jedini mogući put da se napušteni industrijski objekti uvedu u urbani milje grada i da postanu deo javnog kulturnog dobra. Treba razmišljati i o mladim preduzetnicima koji bi na taj način, na određeno vreme došli do prostora u kojem bi proizvodili robu za tržište.

– Čini mi se da se ovim problemom nadležni u državnim institucijama ne bave u pravoj meri kao i da pojedini uspešni primeri nisu dovoljni da se sistem pokrene. Odustaje se pre svega zbog problema sa vlasništvom. Kada sam svojevremeno pitao jednog od vlasnika da li bi svoju halu iznajmio na određeno vreme, rekao je da je to dobra ideja, ali da nije ostvariva jer postoje pravne prepreke pa on ne bi da se time bavi, mada mu je žao da hala zvrji prazna. Dakle, lopta je ponovo u dvorištu državnih institucija, a to je ovde najteže pokrenuti – zaključuje arhitekta Đorđe Bobić.

U Beogradu se kao potencijalni braunfild projekti najčešće pominju lokacije Ada Huja, Marina Dorćol, Luka Beograd i Staro sajmište. Međutim, sve je još na nivou planova i nijedna nije potpuno zamišljena po principima braunfild investicija. Kao dobar, ali redak primer uspešne braunfild investicije u Beogradu pominje se Beton hala na Savskom pristaništu koja je od skladišta pretvorena u prostor namenjen kulturnim dešavanjima, ugostiteljstvu ili komercijalnim sadržajima.

Ada Huja kao Ada Ciganlija

Svojevremeno je planirano da Ada Huja postane rekreativna zona, poput Ade Ciganlije. Međutim, potrebno je najpre pripremiti teren, sanirati zagađene slojeve tla i rešiti problem kanalizacije. Akcenat je na tome da se dobije ekološki čist prostor. Planirano je da u rukavcu Ade Huje bude izgrađena marina za čamce i nautički program Beograda. U jednom delu Ade Huje već postoji prostor gde se održava moto-karting, dok je ostatak potpuno neuređen – kaže arhitekta Đorđe Bobić.

Evropsko iskustvo

Pojedine razvijene zemlje imaju posebne fondove kojima se stimulišu investitori da ulažu u napuštene lokacije. U nekim slučajevima investitori su oslobođeni poreza ili im se državno zemljište prodaje ili daje na korišćenje po nižoj ceni (nekad i bez naknade), pod uslovom da obave skupe predradnje čišćenja i uređenja zemljišta koje prethode revitalizaciji neiskorišćenih objekata. U Evropi se pod braunfild investicijama podrazumevaju sve investicije u bivše industrijske komplekse, stare zapuštene fabrike, železničke zone, skladišta i luke, sa ciljem da im se da nova namena i unapredi stanje životne sredine. Često su to zagađene lokacije na kojima je potrebno da se obavi rehabilitacija zemljišta.