Deca iz Svratišta bez krštenice

U dnevnoj sobi ove kuće, posle 14.30 sati mogu da gledaju televiziju, jer zaposlenima u sudu i Centru za socijalni rad, koji se nalaze u neposrednoj blizini, smeta buka. Soba za kreativan rad uvek je na raspolaganju mališanima, i u njoj, sudeći po crtežima na panou i kredom ispisanoj školskoj tabli, najradije provode vreme. U toku jednog dana oko 30 dece poseti ovu kuću, najčešće da se zagreju, okupaju, presvuku, obeduju ili zatraže medicinsku pomoć.

Najviše korisnika Svratišta obično dođe u vreme ručka. Kuvana jela uvek su na meniju a deca se, više nego čokoladi, obraduju čorbastom pasulju, pireu sa ćuftama u sosu i paprikašu. Jedno od pravila kuće nalaže da posle jela treba suđe prati i sto raskloniti a novim štićenicima stariji drugari na to skreću pažnju. Redovni posetioci dovode novu decu u ovaj dom i prvo ih predstave vaspitačima koji procenjuju da li novajlije mogu da se pridruže ostalima. Gotovo 80 odsto dece ne zna kada je rođeno, niti ide u školu.

To su deca koju sugrađani svakodnevno sreću na gradskim raskrsnicama, gde idu od vozila do vozila brišući šoferšajbne. Na prometnim šetalištima neretko čiste obuću prolaznika ili, kako kažu, rade noćne smene u pojedinim fabrikama i nose kofe na gradilištima.

Mnogi spavaju u šahtovima toplovoda, napuštenim vagonima, oronulim kućama, haustorima zgrada ili ispod mostova. Najveći problem je to što nemaju matični broj, pa ni zdravstveno osiguranje, socijalnu zaštitu niti mogućnost da pohađaju školu. Ako bi neko od ove dece bio žrtva trgovine ljudima niko, osim njihovih drugara, to ne bi znao, jer oni kojih nema u matičnoj knjizi, za društvo su nevidljivi.