Domovi kulture kao domovi torture

Ovaj nedavno objavljeni autorski rad fotografa Hrvoja Polana, Viktora Ivančića i novinara Nemanje Stjepanovića, objavio je forumZFD, a beogradska promocija dogodila se u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), gde će izložbu fotografija Polana, koje beleže današnji izgled nekadašnjih domova kulture – mesta stradanja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, posetioci CZKD-a moći će da pogledaju i tokom narednih dana.

Razloge zbog kojih su domovi kulture na prostoru bivše Jugoslavije posluženi u zločinačke svrhe, prema mišljenju Viktora Ivančića krajnje je prozaičan.

Reč je, kako je rekao, o prikladnim prostorima za obavljanje krvavih radnji.

Međutim, autori foto-monografije „IZA SEDAM LOGORA: Od zločina kulture do kulture zločina“, pridodaju i simboličku dimenziju.

Imajući u vidu da su domovi kulture izgrađeni u socijalizmu, odnosno da predstavljaju svojevrsnu emancipaciju u socijalističkom sistemu, partikularan doživljaj kulture zapada u drugi plan.

Pojam kulture, prema rečima Ivančića, početkom devedesetih postaje nacionalna kultura, nešto poput, objašnjava on, nacionalne obaveze. A, nacionalna kulturu, dodaje Ivančić, pravite tako što trebite ono što nije vaše.

Opisujući užase koji su se, tokom rata devedesetih, dešavali u domovima kulture, jedan od autora „IZA SEDAM LOGORA: Od zločina kulture do kulture zločina“, naveo je „ubistva na bini“, nešto poput „kulturnih priredbi“.

Takođe, ispričao je Ivančić i slučajeve provlačenja cevi oružja kroz projektore, pokušavajući da predstavi užase koji su se događali u prostorijama nekadašnjih domova kulture. “Nacionalna kultura postaje ideološki zadatak”, rekao je Ivančić, upućujući na fenomen likvidacije koji postaje kreacija.

Nemanja Stjepanović, takođe jedan od autora “IZA SEDAM LOGORA: Od zločina kulture do kulture zločina“, rekao je sinoć da su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije sjajno dokumentovani, odnosno da dokaza zločina ima dosta i da su poslagani, kako je istakao, kao na tacni, i to zahvaljujući Haškom tribunalu, ali i domaći sudovima, “kakvi god ishodi suđenja pred njima bili”.

Ivančić je naveo i „značaj“ doma kulture u Kosovom polju, ispred kojeg je Slobodan Milošević izgovorio čuvenu rečenicu: „Niko ne sme da vas bije“, kojom je, istakao je Ivančić, zapravo hteo da kaže da sada mi (Srbi) treba da počnemo da bijemo. U tom kontekstu je Ivančić govorio o nakaradnosti Miloševićevog jezika. To znači, dodao je, da je Milošević govorio uvek nešto drugo od onoga što je rekao. “Izrečena bi bila slutnja, koja bi kod slušalaca bila razumevana na drugačiji način. To je jezik”, smatra Ivančić.

Stjepanović je siguran da će doći vreme kada će ljudi želeti da shvate šta se dogodilo tokom ratova i da sve što se trenutno radi i ostavlja na policama ili sajtovima ima značajn u informativnu vrednost. Postoji puno informacija, smatra on, ali isto tako vrlo mali broj ljudi zna kako da do tih informacija dođe. Stjepanović je istakao da se sada domovi kulture vraćaju i postaju birtije i sedišta političkih stranaka, uz naznaku da su stvoreni uslovi da u aktuelnom trenutku „sve može“.

Da zločinci budu heroji, da se ljudi bacaju u more, ali, napomenuo je Stjepanović, tome mora doći kraj, jer sve što je tako nasilno uništeno i stvoreno, ne može da postoji večno.

O Foto – monografiji

O foto-monografijiUzimajući za polazište domove kulture i objekte kulturne namene koji su tokom ratova devedesetih pretvoreni u logore i mučilišta, ova knjiga sinergijom snažnih kreativnih izraza, te faktografskom komponentom, poziva na promišljanje o odnosu konstrukta nacionalne kulture i nacionalno motivisanog ratnog nasilja. Egzekutivni karakter ideološki oblikovane „nacionalne kulture“ – upućuju autori – efikasna je priprema terena za nastup „nacionalne torture“ i služi proizvodnji konteksta koji uspostavlja i opravdava nečovečnost. Knjiga kroz tri zasebne autorske celine govori o iznimnoj važnosti očuvanja prostora kulture kao prostora slobode.