Ekološki novčanik posečenog grada

Koliko stvarno ta milijarda štiti sredinu ako znamo da svakoga dana gledamo bespoštednu seču drveća i udišemo vazduh koji je među najzagađenijim na svetu, da svaka košava podigne milione plastičnih kesa u isti taj zagađeni vazduh, da osam mernih stanica kvaliteta vazduha nije u funkciji i da sve što vlast pokvari, popravljaju samo i jedino građani i građanke?

Budžetom dominiraju dva pravca – „deponija u Vinči“ i „izrada projekata, studija i planova“.

Oko 460 miliona opredeljeno je za tretiranje otpada i deponije u Vinči, nabavku kontejnera, kamiona za pražnjenje kontejnera, raznih mašina, opreme i mehanizacije, ali i za izradu dokumentacije. Vrlo je upadljiv iznos od oko 32 miliona dinara samo za izradu tehničke dokumentacije za izgradnju transportnog sistema za prenos toplotne energije od postrojenja za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije u Vinči do toplane Konjarnik. Na stranicama „Danasa“ već smo pisali o štetnosti Ugovora o javno-privatnom partnerstvu sa konzorcijumom SUEZ GROUP S.A.S. i I-ENVIRONMENT INVESTMENTS LTD, zaključenog 2017. godine, kao i o akcijama koje smo preduzimali da bismo skrenuli pažnju široj javnosti na taj problem. Ovakvo pražnjenje budžeta dokaz je da naplata greške tek počinje.

Druga polovina fonda odlazi na ostale planove i namene, među kojima se pored uobičajenih iznosa za redovno praćenje i ocenjivanje stanja činilaca životne sredine, realizaciju redovnih radova i aktivnosti na upravljanju zaštićenim prirodnim dobrima, izvesne svote izdvajaju i za izradu studija i projekata.

Tako je posle mnogih godina čekanja na red došla i izrada Plana generalne regulacije sistema zelenih površina. Prošle smo godine na istom ovom mestu opominjali da Beograd, grad od oko 3.200 kvadratnih kilometara, nema takav plan. Za njega je izdvojeno svega milion dinara, premda se ističe da predstavlja značajan i složen korak u upravljanju zelenim površinama. Ono što taj Plan podrazumeva jeste očuvanje i unapređenje postojećih i planiranje novih zelenih površina da bi se dostigli zadati evropski standardi. Kaže se, takođe, da je utemeljen „na principima povezivanja zelenih površina, postizanju multifunkcionalnosti i pristupačnosti, očuvanju karaktera predela i unapređenju biodiverziteta“. Ne kaže se da još nije donet jer se čeka da grad sasvim bude uništen po volji pojedinaca i da će tek ono što od grada preostane biti obuhvaćeno Planom. S obzirom na važnost tog plana, zanimljiva je odluka da se Studija o uticaju novih drvodera na kvalitet životne sredine finansira pet puta većim iznosom.

A projekat nazvan Tipologija predela za potrebe održivog razvoja Beograda u skladu sa principima Evropske konvencije o predelima, kao i Upravljanje i korišćenje urbanih šuma kao prirodnog nasleđa u gradovima Dunavskog regiona, zvuče ironično u kontekstu savremenog tretmana prirode grada.

Za ono što je najnužnije – sprovođenje mera adaptacije na klimatske promene, u vidu pošumljavanja, izdvaja se oko sto miliona dinara, u šta je teško poverovati s obzirom na to da sve što vidimo i čujemo o gradskom zelenilu jeste da je ono posečeno. Iako je skoro 18 puta veći od Milana i u vrlo nezavidnoj poziciji u pogledu zagađenosti vazduha, Beograd nema ni blizu tako opsežne planove za poboljšanje kvaliteta vazduha i umanjenje posledica klimatskih promena kao što ih ima taj italijanski grad. Naime, Milano, grad površine od oko 180 kvadratnih kilometara, planira da posadi tri miliona stabala u narednih deset godina.

Projekat Plavo-zeleni koridori ne odnosi mnogo novca, ali tek je u fazi istraživanja mogućnost revitalizacije sliva potoka Prečica i okolnih šumskih površina, što je samo jedna od potvrda da za razvijenim zemljama, u pogledu brige o kvalitetu vazduha, zaostajemo između 40 i 50 godina. A zvaničnim tempom zainteresovanosti za život u zdravoj sredini, tu razliku nikada nećemo prevazići.

U vreme kada svet, zbog naučne preciznosti, prelazi na termin “klimatska kriza”, u Beogradu se pod okriljem javno-privatnih investitora seče drveće i popločava put ka spalionici otpada.