Istina kasni da se ne bi saznala

Serijal koji čine tri dokumntarna filma- “Pad haških begunaca”, “Pad Radovana Karadžića” i „Pad Ratka Mladića” nastao je u okviru projekta Evropske Unije “Jačanje medijske slobode u Srbiji”, a završava se posvetom „svim žrtvama rata, zemlji koje više nema i Miodragu Mikiju Rakiću, koji je dao celog sebe za bolju Srbiju“, navode autori serijala.

Cilj ove televizijske priče bio je da se delimično dopuni praznina u procesima predaje i hapšenja haških begunaca. Takođe, prema rečima autora, javila se potreba da se to ne prepusti svetskim produkcijama. Političke igre, nevoljna saradnja sa Tribunalom, sabotaže tajnih službi, jataci, lažni identiteti i holivudske transformacije begunaca, izdaje ljubavnica, doživljaj patriotizma i mnogo političkog mulja, učinilo je da do pada poslednjeg, od šestorice najtraženijih haških begunaca, prođe punih dvadeset godina od početka rata.

Prema rečima Bojane Lekić, koautorke i urednice serijala “ovo je otvorilo pitanje odnosa bezbednosnih službi i javne politike, jer smo i sami mogli da vidimo koliko su zapravo vodeće političke ličnosti bile neobaveštene o samim akcijama hapšenja”.

Zaštitnik građana Saša Janković rekao je da “mi zapravo nismo ni imali sistem bezbednosti do 2007. godine, već samo neke njegove elemente. Tek se uz insistiranje Međunarodne zajednice stvorila volja za njegovo stvaranje”. On takođe podseća da samo postavljanje tajnih službi jeste paradoks u demokratskim sistemima.

– U kontroli takvog opasnog mehanizma kao što su tajne službe i demokratska društva razvijaju vrste kontrole koje nisu demokratske.

Naziv tribine “Istina koja kasni” inspirisan je terminom koji označava upravo proces prenošenja informacija sa zakašnjenjem do kojeg dolazi iz potrebe određenih struktura da se istina ne sazna.

Aleksandar Kostić, bivši načelnik Službe za otkrivanje ratnih zločina smatra da je ključno pitanje zapravo da li pripadnici službi žele da utiču na politiku.

– Ako služba zna gde joj je mesto u sistemu, onda sistem funkcioniše, u suprotnom, dolazi do haosa, rekao je Kostić.

General Aleksandar Dimitrijević, bivši pomoćnik ministra SCG naglašava da “svaka služba teži da bude mezimče vlasti. Kako se ponašanje one druge ne bi otrglo kontroli, podrazumeva se da one moraju da motre jedna na drugu”.

Samim otvaranjem ovog pitanja javlja se novo, a to je, koliko zapravo pokretanje ove teme može da ugrozi bezbednost zemlje.

– To je zpravo zloupotreba tog kriterijuma kako bi se sakrile neke druge, bitnije stvari. U poslednjih mesec dana mi smo imali napad na vojsku, napad na premijera… te floskule zapravo služe da bi se neka druga tema odbila i sakrila- smatra general Dimitrijević.

Situaciju u kojoj se nalaze mediji i javno mnjenje prokomentarisao je i Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika „Vreme“ izrazivši bojazan da „smo ušli u vreme ubrzanog fabrikovanja neprijatelja. Sistem koji ima slabe rezultate, ima i mnogo neprijatelja.“

Večito pitanje koje se javljalo i nakon izručenja svih haških begunaca jeste motiv Srbije za ovakve postupke. Da li je to iz osećaja odgovornosti prema žrtvama, ili zarad približavanja Evropskoj Uniji i ispunjenju njenih uslova.

Kao jedan od najrelevantnijih sagovornika u serijalu, Bruno Vekarić, pomoćnik tužioca za ratne zločine ističe da “ovo nije bio performans. Zločini koji su počinjeni nemaju toliko veze sa politikom koliko imaju veze sa pravdom. Sve ovo je urađeno zbog žrtava”.

Autor serijala je Slaviša Lekić u saradnji sa Jovanom S. Polić i Bojanom Lekić.