Kako izgleda kontrola karata u beogradskom autobusu: Samo bahato i što bezobraznije

Jutarnji špic je uobičajena pojava, a zimske jakne i debele kabanice i kaputi kao da dodatno pojedu nedovoljni prostor za sve putnike. Još pre Omladinskog stadiona ljudi su počeli da se tiskaju ne bi li uspeli da uđu svi sugrađani koji žure na posao, u školu…

Na stanici kod Novog groblja žena u kasnim tridesetim, možda i ranim četrdesetim godinama, nije ni bitno, uspeva da nekako svojim rukama ugura ljude ispred sebe na srednjim vratima. Iza nje pokušava da se još nekako ušuška gospođa u poznim godinama, ali je ova pre nje verbalno prekoreva: „Pa vidiite kolika je gužva, sačekajte sledeći, ne mogu ljudi više da se pomere. Ovi penzioneri, moraju pre devet ujutro na pijacu, pa to ti je“.

„Ali, kiša je“, odgovara starica sa cegerom u ruci dok odustaje i gleda kako se vrata polako zatvaraju.

Autobus kreće sa stanice, a ova što nije dozvolila penzionerki da uđe počinje da laktom gura čoveka pored sebe koji negoduje: „Prestanite da se laktate, vidite da nema mesta“. Ona se ne obazire i nastavlja da laktovima pravi mesto kako bi iz torbe izvadila aparat za proveru karata, koji verovatno nije imala u rukama prilikom ulaska zbog kiše, a možda i da ne otkrije odmah svoj identitet.

„Kontrola karata, dajte vaše karte odmah“, uzviknula je odsečnim glasom.

Ljudi oko nje počinju da negoduju kako „ne mogu ni da se pomere“, „stoje na jednoj nozi, a treba da vade karte“… Vapaji ne pomažu, odlučna je u nameri da obavi svoj posao. Viče ka prednjim vratima da proveri da li je njena koleginica uspela da uđe. Ova uzvraća konstatacijom da jeste ušla, ali da ne zna da li će uspeti da se probije i proveri karte putnicima jer je gužva prevelika. „Moraš, proveri sve“, uzvraća kontrolorka sa srednjih vrata.

Počinje da se probija. Muškarac kratke kose u srednjim godinama, sa tetovažom na vratu je tera u tri lepe, samo bahatije od onoga kako je ovde napisano. Odlučuje da ga ignoriše i ne traži mu kartu. Nastavlja dalje, gura ljude ispred sebe i pored sebe. Penzioner koji sedi ispred mene joj dobacuje da „nije normalna“, a ona mu odgovara da se „nosi u… (takođe nećemo napisati gde)“.

Odlučujem da se i ja uključim u raspravu s pitanjem: „Jel morate tako grubo prema ljudima, zar ne možete da barem budete pristojni kada već morate da se sa svima gurate, a zbog vas žena čak nije uspela da uđe u autobus“.

„E, najviše volim ove što mitinguju. Bitno je da ti sediš i boli te zadnjica (i ovde je upotrebljena teža reč). Žali se mom direktoru ako imaš problem“.

Umesto mene odgovara joj penzioner ispred: „Samo vi vređajte, sramota da vas bude. Dečko je seo da bi bar malo rasteretio gužvu, ponudio je nas starije prvo da se ne bi gurali sa vama neotesanima. Treba bre uvesti da onaj ko nema mesto ni ne mora da plaća kartu. A vi kao da namerno hoćete da budete samo bahati i što bezobrazniji“.

„Nego šta, to nam je slogan“, odgovara mu kontrolorka. Mladić preko puta joj dobacuje: „Da nisi žensko sad bi dobila batine. Prostakušo jedna“.

Autobus polako staje kod stanice u Dalmatinskoj ulici. Kontrolorka s prednjih vrata nekako se probila blizu srednjih. „Ovo više nema smisla, izlazimo ovde, nisam ni proverila pola njih“, priča koleginici.

„Kako hoćeš, ali ne treba tako blaga da budeš, ko ih bre jebe, stoka jedna, ima da ti pokažu karte kad im tražiš i tačka“ (izvinjenje jer je ovde napisan pun izraz koji je upotrebila – prim. aut.).

Pomislio sam da izađem i da je nateram da mi kaže puno ime i prezime po cenu da moram i da zovem Komunalnu policiju. Međutim, to bi bila nemoguća misija jer nije bilo šanse da se proguram do vrata da krenem za njom, a da ne budem podjednako bahat prema istim ljudima koje je ona prethodno gurala. Nema veze, barem neću previše kasniti na posao zbog toga što sam prvu 25-icu propustio zbog prevelike gužve, ali sam u ovu već morao da se i ja nekako uguram.