Kako je Aleksandar Šapić od pojačanja postao teret Vučiću i SNS-u

Predsednik Opštine Novi Beograd je pre samo godinu dana promovisan kao zvezda političkog prelaznog roka, odnosno kao adut naprednjaka za beogradske izbore.

Iako su naprednjaci ostvarili na izborima u maju sasvim solidan rezultat u Beogradu, a Šapić postao gradonačelnik, lider SNS-a odlučio je da se u svojstvu predsednika Srbije sastane sa predsednikom Stranke slobode i pravde Draganom Đilasom i mimo ovlašćenja neformalno dogovori nove izbore u Beogradu za, kako je rekao, „decembar ili mart“.

Još pre beogradskih izbora usledili su na Šapića planski napadi bivšeg nezvaničnog gradonačelnika Gorana Vesića (formalno zamenika gradonačelnika Zorana Radojičića). Ataci se nisu smirili ni posle izbora pošto je Vesić navodno bivšem vaterpolisti i po preuzimanju dužnosti gradonačelnika doveo radnike gradskih službi da mu zvižde i protestuju.

Za sve to vreme glavnokomandujući SNS-a nije imao šta da kaže, kako za napade Vesića, tako ni za natpise tabloida o novom gradonačleniku. Šapić je izgleda ostao sam i jedino će sam i moći da se izbori za svoje mesto pod suncem SNS-a, ako u Beogradu uspe da na vanrednim izborima namakne dovoljan broj glasova. Ali, ta borba će mu biti znatno teža jer očigledno nema kontrolu nad stranačkom infrastrukturom u Beogradu.

Sve su prilike da je Aleksandar Vučić odigrao podmukli potez kada je uspeo da nagovori Šapića da uništi svoj Srpski patriotski savez kako bi postao deo SNS-a i gradske vlasti, ne ostavljujući mu mogućnost da kao SPS i neke druge manje stranke postane koalicioni partner.

A šta je Šapiću donelo rasformiranje pokreta koji je i na republičkom nivou imao potencijal da pređe cenzus i pretio da možda bude tas na vagi oko formiranja vlade? Praktično ništa. Njemu je lično doneo potpredsedničko mesto u SNS (koje nije garancija ničega) i oročeni mandat gradonačelnika, dok su malobrojni ljudi iz njegove stranke praktično nestali sa političke scene.

Možda je Vučić očekivao da će Šapić samoinicijativno više da ga hvali (pošto to radi samo na insistiranje režimskih novinara). Možda Šapić nije odmah sam shvatio da mora da javno priča da će „biti samo onako kako šef kaže“. Nije isključeno ni da je Vučić namerno odlučio da ga pusti da se „krčka“ u klinču sa Vesićem, koji je sada zbog dobro odrađenog zadataka nagrađen ministarskim mestom. Ko zna, možda je lider SNS-a (na vreme ili naknadno) shvatio da mu je Šapić dugoročno svojom harizmom predstavlja ozbiljnu pretnju u vrhu stranke.

Za to vreme gradonačlenik luta – od napadanja novinara kako montiraju priloge kako Kjub(r)ik, do svađanja sa Draganom Đilasom za koga tvrdi da „ide po gradu i priča kako se sa Vučićem dogovorio za nove izbore u Beogradu“, zaboravljajući da ga je isti taj Đilas „izmislio“ u političkim vodama dajući mu da vodi Demokratsku stranku u Beogradu. Jedini koga Šapić ne napada je onaj ko mu je ceo ovaj sos u kom se kuva i smestio.

Jer izlaza iz ove situacije praktično nema. Posle svih teških reči prema kolegama iz opozicije (u vreme dok je bio opozicionar), pomirenja bar neko vreme ne može biti. Sada je zaglavljen u vozu SNS-a, pa šta mu bude. A u tom vozu karte za putovanje deli samo jedan čovek, i to je lekcija koju sada i Šapić (na teži način) uči.