Mirjana Popović RadovićŠetajući kraj antičkih ruševina, slojeva sećanja, pomišljam da ova gradska vlast opstaje napadnim mentalitetom opsadnog stanja. Rušenja i šut, govore da oni ne vole grad kao grad već ga žele kao plen.
Svoje neistomišljenike vide kao neprijatelje. Pa sukob oko gondole na Kalemegdanu, poprima razmere unutarnjeg rata. Podseća nas to da moderne tvorevine ne mogu da zamene spontani dar „nenadmašnog skulptora“ – vreme, kao svedoka postojanja jednog naroda i njegove istorije kulture. Identitetska karta (ID) svake sredine je stvaralačko pamćenje, dragoceno ovom gradu zbog burne istorije „između svetova“.
Gradili su Beograd Kelti, Rimljani… nastanjivali trgovci i zanatlije, pretežno Cincari (Armani), Grci, Jevreji,… a srpski zemljoradnički žitelji, bili u njegovom seoskom okruženju. Zato kod Srba ukorenjena pridošlička surevnjivost prema Belom Gradu, koji to nije. Jer ga je vreme obeležilo čudnom lepotom trošnosti svojih kuća, sokaka, prolaza, slepih ulica, mansardi obraslih divljim bršljanom, poput semantike zaumnog jezika posebne urbanosti.
Tanak sloj gradske tradicije, čuvali su izuzetni pojedinci – stvaraoci, beogradski zadužbinari. Jer jeste tema urbane kulture ulaganje njihovog bogatstva u izgradnju grada.
U tom kontekstu, Kalemegdanska tvrđava je NEDODIRLJIVA porukama trajnih vrednosti. To razumeju građani potpisujući se za njeno očuvanje.
Autorka je pisac knjige Beograd kao autobiografija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
