Komšiluk na ustanku

Katkad i čvrstim zagrljajem, kao danas, svaka s nadom da će joj se uzeti u zasluge da se uspravno drži sasvim sama. Jer često bude da prva otraje na sjaju druge, a uvek da arhitektura na kraju nadživi politiku, koliko god jednom zavisila od njene moći. Ali hoće li im taj zagrljaj doneti dobro, a što je najvažnije, hoće li doneti dobro uopšte, zavisi pre svega od prirode stiska politike na arhitekturu koji je uvek nemilostiviji i jači.

Dešavalo se i ranije u Beogradu da se politika sva našepuri služeći se arhitekturom, ali retko da se ona njome toliko naivno diči i da se u nju tako naivno uzda. Pa da je i tako ljubomorno prigrli, da joj zapovedi kakva će biti, koga će voleti, a koga će i šta sve sobom satrti. Te da je istura u prvi red kad joj neveštim prstima napravi razdeljak i zakači mašnicu u kosu. „Hteo bih svima da pokažem, da vidite koliko je lepo“, rekao je predsednik na otvaranju svoje političke perjanice na Savi, „Belgrejd rezidensa“. I retko kad je arhitektura bila u takvim prilikama tiša i potčinjenija, neodlučnija i sitnija, pristajući da bude nezrelo i krotko služinče.

Današnji Beograd začinje se u glavama nekoliko političara. U vreme kapitalističke transformacije koje ga je zadesilo, njegova urbana politika, nova naselja, pešačke zone, njegove fontane, jarboli, gondole i vidikovci mahom se ne zamaštavaju na konkursima, tek nimalo u zavodima, institutima ili akademijama, već ponajviše, kako se moglo čuti u jednoj ispovesti bivšeg gradonačelnika, u njegovim prijateljskim večernjim vožnjama s predsednikom – po svemu sudeći demijurgom beogradske urbanističke i ostale sutrašnjice.

Još rano, njihov proizvod, kao na prvom prenatalnom snimku, mogao se nazreti u mutnim obrisima nezgrapnog tela i odbojnom licu, jer čak i nevično oko brzo je uočavalo malfunkcije i pravce razvoja bolesti. Vulgarno i mašinistički shvaćen kao sredstvo privrednog napretka i oblik potrošnje, sasvim po kalupu bogatih ortaka, sada izrasta u preduzetnički grad. Budući da mu model nije ni stanovnik ni vrednost njegovog života u gradu, već broj brzih i unosnih obrtaja na tržištu kapitala, njegovi javni prostori se doteruju površnim i kusim remodelacijama, a arhitektura rađa bezidejna, bezlična i jalova. A što bi i bila drugačija, kad je čine stanovi depozit-boksovi, poput onih u „Beogradu na vodi“, koji će vlasnicima, a da im ni vrata nisu otključali, izvesno vreme čuvati novac.

Ne mareći ni za jedan trezveni savet, ideatori novog Beograda anatemisali su sve silne linkove koji su im na trenutak sevnuli kao mejlovi i sms-ovi, odjeci sa foruma i poruke sa demonstracija, a na smetlište stare hartije pobacali su kao stranačke i mrziteljske, sve dobre pouke i predloge, deklaracije, mnoga valjana izvođenja, humanističke argumente i dokaze stručnjaka, i s posebnim uživanjem nakezili se na najiskrenija osećanja gradoljublja, pa i rodoljublja.

Kada, pak, napuste funkcionerski automobil, one večernje odluke već izjutra prekriju grad svojom laičkom paraurbanističkom mapom. U javni prostor, što nije novo i od juče, stupe delatnici za oblast baratanja građevinskim zemljištem, montažeri privatnog i pronositelji rentijerskog interesa, s njima i novac koji, erodirajući pravo, zaobilazi zakonske prepreke, a od planskih dokumenata, urbanističke, građevinske ili zaštitarske regulative pravi tek puko zadovoljstvo u tekstu. Na sve to činovnik, zaštitnik javnog interesa i zakona, u strahu da sutra ni to neće biti, zažmuri što jače može.

Da skriju što preduzetnički grad nikad nije po meri građana, što od Mesta postaje Nemesto i što se podaje za sitan novac, stanovnicima i gostima Beograda su obećane ništavne iluzije urbanosti i obilja, po slici vašarske sreće: što više šarenih atrakcija, lampiona, vodoskoka, gondola i vidikovaca, vrteški, nacionalnih falusoida i svetlosnih efemerida, parkova kržljave vegetacije, shematizovanih staza, predizajniranih i nefunkcionalnih klupa…

O biću arhitekture, koje, zahvatajući prostor, prikuplja vreme, o tom konstruktu retke društvene, spoznajne i stvaralačke slojevitosti njegovi roditelji nemaju pojma. O debati i dogovoru, o neometanom učešću građana u odlučivanju, o teatrokratiji i gradu kao postojbini demokratije, neće da znaju. O gradotvorstvu kao svojevrsnoj podvrsti medicine, što u svom rastu zaobilazi i nadvladava bolesti, brinući se o svakoj ćeliji, ne znaju ništa. O kontekstu, o najprečoj dužnosti gradskih i opštinskih vlasti da očuvaju i unaprede neposrednost susedstva i vrednosti ambijenta, umesto da ih arče u nečiju korist, tek ništa.

Jer Beograd nam nije dat da ga stavimo u teglu, čuli smo nedavno od predsednika, već da ga gradimo i ulepšavamo. Kako je to Beograd dat nekim a ne svim njegovim stanovnicima? I zašto bi se uopšte jedan spolja mlad grad, budući da mu je pretežni arhitektonski fond iz dvadesetog veka, konzervirao? Te kako je to „Belgrejd rezidens“ ulepšao Beograd, a kako će to tek učiniti kula-četrdesetospratnica kreativnog imena „Beograd“, te „BW Galerija“, taj najveći tržni centar na Balkanu, a u središtu grada, ili megaprojekat „Tesla grad“ u vodozaštitnoj zoni, pa „K Distrikt“ podno Beogradske tvrđave, pitanja su i slike koje proizvode jezu. Za one koji ga danas grade sve je to neupitno lepo i korisno, a neupitno je, između ostalog i zato što je neumitno, sve dok ga takvi budu gradili i ulepšavali.

Ista preduzetnička strast koja je gradila i ulepšavala danas uklančenu i mračnu Čuburu, i još to čini, čija se privlačnost svela na manji deo Mačvanske a ulična geometrija nestala pod veličinom nabujalih zdanja, prenela se danas na Krunski venac. Na kraj koji je nekad, i ne samo simbolički, bio izvedenica dvora, jer je bio zamišljen da izraste iz danas jednako ugrožene Krunske, s njenim predbaštama i otmenim drvoredom po sredini. Odnedavno, tako je i sa uglom Petrogradske i Topolske dodeljenim za višespratnicu koja bi da se udene u oazu građanskog mira, da ukrade i zaradi na arhitektonskoj i urbanističkoj pameti starog Beograda.

U procepu između osione vlasti i začmale i rastrojene opozicije stoji tek mali građanin, kruhoborac, komšija, i njegov probuđeni i nestrašivi otpor. Sada Vračarac, stanovnik Topolske, Petrogradske, Vojvode Dragomira i tih nekoliko lepih ulica Krunskog venca, sutra možda i svi Beograđani, svi Srbi i Nesrbi, ma otkuda u Beograd došli. Da imenom i prezimenom odbrane svoje pravo na grad, kao deo građanskog prava, na čast i dostojanstvo svoga komšiluka, besom na vitlanje razobručene moći, na zaposedanje i grabež, u vreme besolice većine i orgija manjine. Jer se to jedino i može videti. Kada u Beogradu više nema poleta ka daljinama, ka slućenom, kamoli opojne snage arhitekture, politike ili kakve ideologije, ostaje da se brani i odbrani ono što još nešto vredi.

Autor je filozof, član Akademije arhitekture Srbije