Na Slobodnoj zoni gledali smo Šabića

Sedeo sam u publici i bio zatečen jednom drugom činjenicom, a to je da je Rodoljub Šabić državni službenik. Malo me žacnulo kad je to rekao. Toliko sam se navikao da je partija na vlasti otela državu od građana, da su institucije instrumentalizovane ili privatizovane za potrebe naprednjaka, da kada jedna zapravo radi kako treba i štiti interese građana, deluje kao neko strano telo, stvarno kao da nije državna.

Postoji u životinjskom svetu parazit koji se zove Cymothoa exigua. Napada ribe tako što im se kroz škrge uvuče u usta i svojim klještima zakači za jezik. Jezik atrofira, a parazit preuzima njegovu funkciju, usput pijući krv ribe. Ali ovaj riblji parazit, koliko god jezivo zvučao i koliko god da je štetan po ribu, napada samo jezik preko njega se hraneći. Riba iako oslabljena preživljava. Ključ njegovog uspeha je sposobnost da se pretvara da je deo napadnutog organizma. LJudski parazit, u vidu stranke na vlasti, ne zaustavlja se na jednoj ili nekim institucijama, a umesto pretvaranja, odlika mu je agresivna ekspanzija.

Naprednjački parazit preuzima ili bolje reći preuzeo je u rekordnom roku skoro sve organe, tkiva, krvotok i dušu ove naše ribe Srbije, instrumentalizujući ili privatizujući redom institucije sistema za partijske potrebe. Pregledi kod lekara zakazuju se u partijskim prostorijama u novobeogradskim blokovima. Humanitarna pomoć se deli samo članovima. Tenderi se, od novogodišnje rasvete i školskih dnevnika, preko deponije, do privatizacije medija, organizuju za podobnu ekipu saradnika. Kupuju se i prodaju državne i privatne firme, a razlika se sliva ortacima. Konkursi ministarstava raspisuju se da novoformirane organizacije u vlasništvu članova izvuku još sredstava i preko nevladinog sektora. Ako zatreba cele ulice se, poput Hercegovačke, ruše, donose specijalni zakoni, izmišljaju propisi da bi projekti i investicije naprednjačkih privrednika zaradile na javnim dobrima.

I sada kada je stvar preuzeta, u izvrnutoj realnosti u koju nas teraju da verujemo, oni su država, a Šabić i institucija Poverenika, novinari koji postavljaju nezgodna pitanja ili građani koji javno iskazuju nezadovoljstvo ili protestuju na ulicama, su uljezi i strano telo organizma. I onda ne čudi kad kažu da smo rušitelji sistema, da smo protiv države, da smo izdajnici, jer ako su oni država, šta bismo mi drugo bili. A protiv tog stranog tela napredna država bori se tako što političari iz njenog vrha prvo prepoznaju pretnju svojim dilovima i nameštaljkama, odnosno po novome, državnim poslovima, pa mete iscrtaju na glavama nepodobnih. Zatim režimski mediji, a ima ih onoliko od Pinka, preko Srpskog telegrafa, Aloa do Informera, preuzmu žrtve pa ih mesecima provlače kroz blato, etiketiraju kao izdajnike ili strane plaćenike, pripremajući izolaciju i atmosferu straha i linča. Da bi desničarski ekstremisti, na platnom spisku naprednjaka, kroz društvene mreže i javni prostor pretnje i huškanje na nasilje doneli na, virtuelne ili fizičke, pragove meta. Ako ustreba može i neka državna inspekcija da se uključi protiv nepodobnih medija ili organizacija.

Zato Šabić ne treba da se čudi kada na otvaranju Slobodne zone kaže: „Nisam očekivao nikakva posebna priznanja i ovacije, i ne mislim da bilo kome od državnih funkcionera za dobro urađen posao tako nešto pripada, to bi valjda trebalo da bude normalno, ali nisam očekivao ni da ću biti izložen salvama napada, uvreda i diskreditacija od strane onoga sto se zove politički establišment.

Jer po novome, on svoj posao nije radio dobro, jer njegov zadatak, kao državnog funkcionera napredne države, nije da se stara o potrebama građana, već da kao cela armija drugih poslušnika opravdava i zataškava zlodela naprednjaka.

Za svoj loše urađen posao dobio je ono što zaslužuje, i na otvaranju festivala Slobodna zona, i na državnoj funkciiji. Ovacije i iskreno priznanje građana i progon i uvrede od kriminalaca koji su nam oteli državu.