Na ulici živi oko 1.000 mališana

-Pre godinu dana smo sproveli pilot projekat „Humane patrole“, sa ciljem da jednim multidisciplinarnim pristupom uz angažovanje sociologa, psihologa, pre svega pridobijemo ovu decu, a potom uz angažovenje svim relevantnih ustanova u najskorije vreme, nađemo adekvatno rešenje za ove mališane i sklonimo ih sa ulice- objašnjava Krkobabić

Njihove priče su različite i neretko jezive. Neki od njih su rođeni pod nadvožnjacima, neki su odrasli u domovima i hraniteljskim porodicama, neki su kao žrtve zlostavljanja pobegli od svojih roditelja i „odlučili“ da sa drugarima koji imaju slične životne priče podele parče beogradskog neba.

To su isti oni, od kojih okrećemo glave kada pokušavaju da nam prodaju ružu dok bezbrižno sedimo u kafiću, pitaju: „imaš li nešto sitno?“, na šta mi vrlo često sa gađenjem i sa visine odbrusimo jedno „ne“.

Spavaju u vagonima na železničkoj stanici u napuštenim kućama, ulazima zgrada, po parkovima, neformalnim naseljima, u dobro organizovanim grupama, gde se zna gde je kome mesto i sanjaju ne o boljem, nego samo o šansi da žive normalno ili bar približno tome.

S. D. je pobegla od oca koji ju je zlostavljao, kako kaže tukao ju je crevom za vodu, davio jastukom. Sa 12 godina je upoznala „čari“ života na ulici. Prostituisala se, radila kao go-go igračica, opijala se, sve samo da bi lakše podnela situaciju u kojoj se našla i zaradila za „goli život“.

A. Z. je prosila na ulici od malena, kako kaže videla je to od majke i braće. Znala je sa drugarima da satima besciljno luta, peva po gradskim autobusima. Često je nailazila na probleme, nudili su joj svakakve usluge… Sada ima 11 godina, ide u školu i najbolji je đak u svom razredu, kako kaže nije ni znala šta je škola, a danas već zna, pa, skoro sve….

– Znam mnogo toga o bolestima, kako da se zaštitim na ulici, da ne smem da ulazim u tuđa kola, ništa od toga nisam znala dok nisam došla ovde – stidljivo priča A.

A to ovde je Svratište.

– Centar za integraciju mladih osnovan je 2005. godine, a nakon dve godine terenskog rada bez ikakve nadoknade, osnovali smo i Svratiše. Upoznali smo te klince koji su živeli na ulici i uradili ono najteže, stekli njihovo poverenje- kaže Marko Šijan koordinator Svratišta.

Od dana osnivanja do sada postigli su mnogo, kroz razne edukativne programe, kreativne radionice, 70 odsto dece koja su živela na ulici sada ide u školu.

-Deca su imala strah od Svratišta, mislili su da je to Dom za nezbrinutu decu, a sada već znaju da ovde mogu da dođu i da odu kada god požele. Naš primarni cilj je da su njihove elementarne potrebe zadovoljene što smo u saradnji sa mnogim kompanijama uspeli do sada da održimo na zadovoljavajućem nivou – kaže Šijan i dodaje da iako su uspeli da se u novom zakonu o Socijalnoj zaštiti Svratište nađe kao usluga koju lokalne samouprave mogu naručiti, ako za tim postoji potreba pitanje opstanka nalazi se u rukama čelnika grada.

Mladi na ulicama Beograda su raznih nacionalnosti, mnogi od njih imaju i roditelje, ali kako kaže Jelena Aćimović glavni vaspitač i asistent koordinatora Svratišta, imaju potrebu da doprinesu nešto svojoj porodici i zato prose.

– Deca se kod nas osećaju sigurno, iako nam nedosteje odeće za dečake i devojčice ovde imaju ono najosnovnije što im treba i ne osećaju se diskriminisano, na šta su inače navikli – kaže Aćimović.

„Lice ulice“

Deca od 15 godina prodaju časopis „Lice ulice“ koji košta 100 dinara i polovina zarade ide njima. Svratište uspešno sarađuje sa srednjim školama, tako da postoji mogućnost da deca nakon osnovne škole upišu neki zanat i uzdignute glave krenu u svetliju budućnost.