Ne pitajte me odakle sam, pitajte me gde sam komšinica

Ovo su bitna pitanja u vremenu kada smo sve mobilniji i povezaniji, i kada lokalni identitet i kontekst dobija sve veći značaj. Kako je rekla Taje Selasi, londonska spisateljica nigerijskog i ganskog porekla: „Ne pitajte me odakle sam, pitajte me gde sam lokalka.“

Kada se ovakav pogled na svet usmeri na slučaj Beograda, moglo bi se reći da je moguće da će brucoškinja Univerziteta u Beogradu, koja je odrasla u Pirotu, jednog dana postati Beograđanka, a da to ne znači da više nije Piroćanka. Isto tako se može destiti da neko od izbeglica iz Afganistana ili Sirije jednog dana postane Beograđanin, a da to ne znači da više nisu Kabulci ili Alepljani.

Suvišno je reći da ovo zavisi od volje postojećih građana i građanki Beograda da prihvate „pridošlice“. Gradovi koji najviše rastu i napreduju su upravo oni u kojima građani prihvataju kao nove sugrađane ljude drugačije od njih samih. U vremenu u kojem živimo, nijedan od gradova koje verovatno želimo da posetimo, bilo da je to London, Rim ili Njujork, ne bi bio takav kakav jeste da nije bilo priliva ljudi sa različitih strana. Koje ljude onda prihvatamo kao građane/ke Beograda? Da li bi tu jednostavno mogli da spadaju svi oni koji poznaju ulice našeg grada, imaju omiljenu klupu u najbližem parku, i žele da učestvuju u donošenju odluka na lokalnom nivou i da vide bolji Beograd i unaprede kvalitet života u njemu?

Poziv na protest studenata i studentkinja Ekonomskog fakulteta „Bezbedno studiranje“ zabrinjava jer poziva ne samo na „izmeštenje“ izbeglica i ostalih migranata iz prostora u blizini njihovog fakulteta, već i na uklanjanje „logističkih centara u okolnim ulicama“ koji ovoj ugroženoj grupi ljudi pružaju najosnovnije usluge – od normalnog obroka do neophodnih informacija.

Naša je odgovornost da onima koji se nađu u Beogradu, bilo da je to početak studija ili beg iz ratnih područja, damo šansu da ovom gradu pripadaju i doprinesu kao naši ravnopravni sugrađani i sugrađanke. Važno je da se studenti Ekonomskog fakulteta osećaju sigurno, ali je takođe bitno da se njihov subjektivni osećaj sigurnosti ne gradi na štetu izbeglica i ostalih migranata koji su se u našem gradu našli posle nezamislivih strahota i prepreka, i koji u njemu zaslužuju predah. Da li će nam oni ostati kratkoročno ili dugoročno zavisi od njih samih, ali i od našeg sistema azila koji pruža već dovoljno izazova za one koji bi želeli da ostanu u našoj državi i gradu.

Na kraju, kada pitamo kome pripada Beograd, predlažem da gledamo malo šire i zajednički dođemo do odgovora da bi grad trebalo da pripada svima onima koji bi u njemu želeli da žive.