Kreativnost na neočekivanom mestu: Da li ste primetili ove šahtove u centru Beograda?

Otkud višak šahtova u Beogradu?

Ovi šahtovi projekat su multimedijalnog umetnika Miloša Tomića koji je nastao pre desetak godina u okviru programa BELEF-a. Miloš je tada u dogovoru sa organizatorima festivala i Beograd putem u okviru renoviranja Prizrenske ulice i dela Terazija odlučio da postavi ove neobične pločice.

Prema Miloševim rečima, inspirisalo ga je dedino ordenje: “Sećam se da sam bio u Nišu kod svog dede, on je iz rata došao sa nekim odlikovanjima. Znam da sam gledao te fotografije gde je on okićen tim odlikovanjima i tako sam razmišljao da ja napravim neka odlikovanja za nekog. Šta bi to bilo? Ja ceo život gledam po ulici nalazim razne stvari i dosta primećujem to, nadam se da ne gledam samo dole. Počeo sam da razmišljam o tim šahtovim i napravio sam neku paralelu, šahtovi – odlikovanja.”

Ipak, Miloš do ove ideje nije sam došao, pa je u razgovoru je izrazio želju “da ispravi staru nepravdu.“

„Baš sam razbijao glavu šta da radim sa time. Došao sam do toga da hoću nešto sa šahtovima a la odlikovanja, da im dam neku posebnost i dragocenost. Onda je Marija Đorđević, moja sadašnja žena, u prolazu rekla “Što ih ne bi vratio samo tamo gde su bili?”, i onda nekako dumam, dumam, šta da piše na njima? Nakon nekoliko dana ona kaže “Pa može da piše šta god ti hoćeš”. Već je to nekako bilo napravljeno, već je drugar vajar, Boris, napravio te male skulpture pa ona nije potpisana, a trebalo bi, jer smo zajedno napravili taj rad, u smislu tog začina bez koga ne bi bilo stvarno to. Mislim ko zna, možda bih i ja došao do tako nekog rešenja, ali ovog puta nisam sve te kockice rešio sam.”

S druge strane, priroda ove intervencije u javnom prostoru nije ograničena na Miloševu nameru. Pločice se nalaze u centru grada, tako da su i prolaznici bitan aspekat ovog umetničkog dela.

“Mislim da je vrlo kreativno i originalno, u bukvalnom smislu umetnik je ostavio svoj pečat”, rekao je jedan prolaznik i dodao da će nekoga “sa velikom verovatnoćom ceo život podsećati poruka koju je autor napisao”.

Miloš je dodao i to da mu je bitna komunikativnost dela.

„Ne da ga menjam da postane nekako svima privlačno, simpatično i komercijalno, trudim s da ne bude to. Želim da nađem neku formu, da to dođe do ljudi koje zanima i da upeca one koji možda ne bi nikad svratili u neku galeriju. Znaš, ljudi to primete i možda im okine neku misao ili ideju i nasmeje ih.”

Natpisi na šahtovima kao intimne poruke iz svakodnevnog života

Jedan od prolaznika je rekao da mu je ideja zanimljiva i da ne vidi problem u intervencijama u javnom prostoru, ali “da bi bilo zanimljivije da su poruke malo angažovanije”.

Govoreći o samim natpisima, Miloš je istakao da je pitanje “Pitam se pitam gde li je kraj kosmosa?” preuzeto iz presluškivanog razgovora iz šinobusa.

“Neki momak je pokušavao da šarmira neku devojku i posle prvog razgovora rekao je sam za sebe: Pitam se pitam gde li je kraj kosmosa, misleći da će to da ostavi neki utisak”, objasnio je autor.

Drugi natpis, “Opusti se i mucaj” potekao je iz Miloševe neostvarene želje da osnuje muzičku izdavačku kuću istog imena.

“To je kao neki poziv za najrazličitije nedorečene muzičare. U to vreme je i bio popularan slogan “Opusti se”, okej, opusti se, ali time nisu rešeni svi problemi i dalje ćeš verovatno da mucaš.”

Verovatno najpopularniji natpis – “Jao jao devojke” predstavlja osećaj “da bi želeo da progutaš ceo svet, ali to je nemoguće i onda – jao!”

Prema autoru, to je “večna dilema toga da na ulici toliko ima svega, toliko raznih ženskih privlačnih bića, ili šire – raznih ljudi koje želiš da upoznaš da nešto proživiš sa njima ili da se zapetljaš u neku ljubavnu vezu ali je to nemoguće jednostavno.”

Osvrnuvši se na komentar prolaznika da su poruke mogle biti angažovanije, Miloš je rekao da se uvek bavio intimnijim, ličnim stvarima koje nemaju “revolucionarni subverzivni eho”.

Politički angažovana poruka bi možda i bila previše direktna ili određena. Svakom prolazniku ove poruke značiće nešto drugo, a nekima možda neće ni zapasti za oko. Sve je to deo svakodnevnog života u koji Miloš uplovljava i čini ga malkice zanimljivijim i inspirativnijim.

Nekoliko godine kasnije i nekoliko šahtova manje

Danas, pločice se nalaze samo na Terazijama, jer su nakon ovogodišnjeg renoviranja Prizrenske ulice pločice sklonjene. Miloš kaže da je pomislio da “pojuri na deponiju” ili da se raspita gde su pločice bačene, ali da “ne treba možda grčevito svaki artefakt čuvati.”

U duhu njegovog stvaralaštva, Miloš je na pitanje da li planira neku sličnu “intervenciju u svakodnevici” odgovorio da bi želeo da popuni par ostavljenih vitrina na ulicama centra grada predmetima koje je “skupljao pravio, seckao i sklapao” i koje bi mogao da menja.

“To bi mi značilo mnogo više nego izložba u nekom salonu. Nekako mi je to prirodnije, videli bi razni ljudi koji nikad ne bi zašli tako negde,” rekao je Miloš.

Dok se ne desi da naiđete na te vitrine, deliće Miloševog stvaralaštva možete naći na Cvetnom trgu u staklenoj kocki skupljene u specifičnoj izložbi pod nazivom “Odlomci”.