Samo traže krov nad glavom

… u Ulici Luneta Milovanovića, koje su bivši radnici dobili na korišćenje kao privremeni smeštaj očekujući, po tadašnjem sistemu, trajno rešenje u nekoj narednoj raspodeli stanova.

Naime, prodaja imovine građevinskog preduzeća Trudbenik, koje je u stečaju od jula 2011. godine, održaće se u četvrtak 26. aprila u 12 sati, iako u ovim zgradama i dalje žive ljudi sa velikim brojem socijalnih problema, koji nemaju, niti mogu da obezbede sebi alternativni smeštaj, jer kako kaže naša sagovornica, da imaju gde, sigurno ne bi sedeli ovde. Ona je dodala i da je na peticije upućene vlasti dobijala odgovor „mi nismo za to nadležni“

– Obraćala sam se svima i Vučiću i Vulinu, i gradonačelniku, pisala sam peticiju, ali oni kažu da nisu nadležni, a Opština Zvezdara mi nije odgovorila. Svi stanari su se potpisali, tražili smo da nas pozovu na razgovor i da nas saslušaju, međutim, niko nije zvao. Ne znam, nadam se da postoji neka moć koja će razumeti nas sirotinju, jer da imamo nešto drugo, niko od nas ne bi sedeo ovde i da trpi ovu torturu i maltretiranje. Vlast bi mogla malo da pogleda na svoje ljude, jesmo mi mala država, i nismo bogati toliko, ali po Beogradu ima koliko hoćeš praznih stanova.

Dragana je ispričala kako je u Beograd došla 1989. godine i tada za stalno radila u Narodnoj banci Jugoslavije. Posao je napustila kako bi se zaposlila u Trudbeniku. Međutim, kada je uveden stečaj otišla je na biro, a novčanu nadoknadu nije dobila, ali se zato od silnih problema razbolela.

– Novac nisam uzela čak ni po godini staža. Kada je Montera došla, zatvorila je kapije, isključili su nam struju, ne znaš gde ćeš i šta ćeš. Zbog nervoze sam se razbolela, pritisak, šećer, i meni dan danas malo, malo pa dodje hitna pomoć. Stoji mi uput za bolnicu, a ja se pitam šta sad da radim.

Iako su naseljeni u Trudbeniku plaćali zajedničkog advokata, kako bi rešili stambeno pitanje, od toga nisu imali puno koristi. Dragana, sa svojim sinom koji je povremeno tu, a povremeno kod ženine majke sa decom, u manje od 25 kvadrata, sa zajedničkim kupatilom, živi u „baraci“. Za račune i lekove skuplja od minimalca koji zarađuje radeći u školi kao spremačica, i kada joj zdravstveno stanje dozvoli.

– Svi smo dobili neke presude, grupno smo plaćali advokata a problem je u tome što je advokat uzimao nama pare a nikada nije rekao ajde prisustvujte i vi. On piše zgrada, sprat, a da li je ovo zgrada? Ovo je baraka! Oni ne znaju ni kako ovo izgleda. Montera kaže da mi njima dugujemo neke silne račune, od po 100 000, a odakle da im dam, kada ne mogu da se nakupujem lekova? Ne mogu ni za račune za struju da skupim, a ovo preko zime ne može da se ugreje. Nama nisu dozvolili da ove prostorije otkupimo jer su u pitanju barake, pa zato smatraju da je objekat prenosiv. Ovo su dali na prodaju, a da li su rekli da mi živimo tu? Ako me izbace ja nemam kud, idem na ulicu. Ne tražim puno, samo osnovnu sigurnost, krov nad glavom da imam gde da legnem i da se okupam, ne tražim dupleks.

Ipak, ona veruje da će se nešto rešiti i da će neko da im pomogne. – Nešto će da se reši ili čemo svi napolje pa nek vidi svet. Pored kontejnera, nabaviću dva kera i nek me čuvaju – kroz smeh je prokomentarisala Dragana ali delom i od muke.