„Šapiću, ovo nije kolaps, ovo je golgota!“: Ko je kriv za saobraćajni haos u Beogradu – semafori, radovi ili Goran Vesić?

Vozač odmahuje glavom uz reči „ne smem van stanice da otvaram“, ali ipak pritiska dugme za otvaranje vrata, svestan da će devojka zaista brže pešice preći naredni kilometar kroz Višnjičku ulicu u kojoj se vozila ovog jutra u proseku pomeraju za po metar, možda dva na svakih pet minuta.

„Šta je ovo majstore, pa ovde nikad nije bilo ovako? Bila je gužva, ali zadnje dve nedelje svako jutro duže od sat vremena prelazim potez od GSP garaže do Big šoping centra“, jada se putnik dok se tiska ispred mene tražeći lagodniji položaj za stajanje, a pritom me nehotice gurajući još jače na prednja vrata.

„Ovo“, odgovara pomalo besno vozač: „Ovo su vam samo novi semafori koje su postavili pre desetak dana. Ništa drugo. Nisu naštelovani kako treba. Onaj ko to treba da kontroliše, da li iz Direkcije za saobraćaj ili ko već, nije uradio svoj posao. I evo! Ovde jeste uvek gužva, ali ovo u poslednje dve nedelje je užas. Evo, ja već kasnim 45 minuta u ovoj turi. Sistem beleži, pa posle moram da se pravdam što sam okrenuo manje krugova u smeni od predviđenog. A da vam ne pričam što zbog ovoga moram duže da radim jer mi se radno vreme završi na pola ture. A videh da tvrde da su ovo sad kao neki pametni semafori. Pre njih mi tura od Lešća do Ušća trajala 40 minuta, a sada nikad manje od sat i 45 minuta, eventualno sat i po. Mene kada prođem ovaj kolaps čeka novi haos kada skrenem u Francusku ulicu jer je neko smislio da usred oktobra renovira Bulevar Despota Stefana. Neke ulice bi zakonom trebalo zabraniti da se diraju van jula ili avgusta“.

„Pametni“ semafori napravili haos kod Big fešna

Prvi put osećam potrebu da se i ja umešam: „Kako samo semafori? Pa bili su i ranije na istom mestu. Možda su neki radovi na Mirijevu ili Karaburmi, pa se svi automobili samo slivaju u ovu ulicu?“.

Ali, vozač ironično odgovara: „Ma koji radovi. Sve je tamo prohodno, završena je i Marijane Gregoran (glavna ulica na Karaburmi – prim. aut.), nema tamo više nikakvih radova. Ovo ti je sine samo bezobrazluk, ništa više. Ovo su samo nenaštelovani semafori napravili i sada koče celu Višnjičku banju, Višnjicu, Karaburmu, Mirijevo i Zvezdaru. Ali to izgleda nikog nije briga. Šapić će da kaže da je i za ovo Vesić kriv, a ja ih pitam ko bre tamo sedi i planira saobraćaj u ovom gradu? Verovatno neki koji su sišli s brda u grad, pa odmah seli u političke fotelje. Ma Šapić je i na Novom Beogradu u upravi zapošljavao samo porodicu i prijatelje, čak se i hvalio kako samo njima može da veruje, a nema veze da li neko ume ili ne ume da radi“.

U razgovor se potom uključuje i starija gospođa s prvog sedišta: „Pa ovo nije kolaps, ovo je golgota. Ja neću stići na pregled. Stvarno neko treba Šapiću da kaže šta se ovde dešava“.

Neki drugi ženski glas otpozadi odgovara: „Ma kakvi, pa zvali smo mi iz Urlaske ulice još prošle nedelje Beogradsku hroniku da dođu i snime, ali neće. Ne znam zašto plaćamo pretplatu RTS-u ako ne smeju da snime ni kakav su kolaps izazvali obični semafori. Ovde stvarno nikada nije bila ovakva gužva“.

Vozači autobusa jedva čekaju Filipince i Kubance

Vozač uzvraća: „Oni ne smeju da objave ni kolike su plate nama vozačima, koliko sati duže vozimo od zakonom propisanog vremena, da često nemamo ni jedan slobodan dan nedeljno slobodno. Ljudi se bune što dovode Filipince i Kubance da voze, a verujte mi na reč da će nama svanuti kad oni stignu. Znate koliko dana neiskorišćenog odmora imam, a to mi sve propada…“

Gospođa što je krenula kod lekara dodaje: „Ma strašno. Moja snajka iz Zemuna do Zelenog venca isto putuje po sat i po jer su raskopali i Bulevar Nikole Tesle. Ja stvarno ne znam više zašto to rade u mesecima poput oktobra ili novembra. Ako hoće da kradu pare na stalnom renoviranju ulica, neka kao Vesić renoviraju one kocke na Slavijo pet puta. Zašto maltretiraju sve građane. Da bog da se nikad ne nakrali dovoljno para“.

Kletva izaziva žamor u autobusu, pa se negde iz drugog dela javlja muški glas: „Ma dajte više, Šapić nije ni tri meseca gradonačelnik, sad će on za sve da ispadne kriv. Pa nije baš od juče u ovom gradu saobraćajni kolaps“.

Da li je Đilas „kriv“ za Šapića?

„Tačno je, nije“, odgovara gospođa što ide na pregled: „U vreme Đilasa nisam čekala autobus duže od sedam minuta i stizala sam svugde na vreme“.

„U vređe Đilasa ti je Šapić bio gradski sekretar ili tako nešto, a bio je i prvi čovek žutih u Beogradu. Tako da ti je i njega stvorio Đilas, a ne Vučić. Da su ti tvoji krenuli da grade metro na vreme ne bismo danas imali ovakve gužve“, odgovara sada već ljutitim glasom gospodin iz drugog dela autobusa.

„Ne znam ja šta je ko bio. Znam samo da je prevoz funkcionisao. A ovo je i strahota i sramota“, zaključuje gospođa.

Autobus se za sve ovo vreme pomerio par metara. Videvši da bi polemika mogla da se izrodi u ozbiljnu raspravu, vozač pokušava da šaljivom opaskom smiri situaciju: „Nemojte se nervirati ljudi, evo nazire se Lidl, još samo malo“. A Lidl je inače od početne tačke kolapsa udaljen manje od 50 metara.

„Ma nema ovo veze sa semaforima, ovo je nešto drugo“, dobacuje stariji muški glas iz sredine autobusa.

Ova opaska sada već razljućuje vozača: „Ako nema veze sa semaforima, objasni mi molim te kako to kad stignem do raskrsnice sa Vojvode Micka (Krstića) sve krene da se kreće, ne stoji više saobraćaj. Kako to, majke ti? A iz Vojvode Micka se sliva pola Karaburme u Višnjičku i trebalo bi da nastane duplo veća gužva nego ovde gde sada nema nikakvih većih sporednih ulica. Samo mi to objasni, kako to?“

Put od šest kilometara traje preko sat vremena

Uprkos žarkoj želji da se i ja dalje uključim u raspravu, u tom trenutku sam jedva, uz malo laktanja sa putnicima pored i ispred, uspeo da izvadim iz torbice mobilni telefon. Na ekranu je pisalo da imam 17 poruka na Viberu, dve SMS poruke i tri propuštena poziva. Shvatam da je već 8.40 i da ću na posao verovatno opet zakasniti, iako sam na put dugačak samo šest kilometara krenuo u 7.15 časova.

Kroz glavu mi je prošla misao da sam pre samo dve nedelje kretao od kuće u 8.15 i stizao na posao pre 9.00. Potom sam zbog iznenadnog saobraćajnog haosa, koji je kao „dan mrmota“ počeo da se ponavlja iz dana u dan, počeo da se budim sve ranije, pa sam tako iz kuće izašao u 8.00, pa u 7.45, pa u 7.30, a sad sam evo stigao i do 7.15. Odlučujem sam za sebe da pre 7 ujutro odbijam da ustanem, pa makar ne stigao na posao do popodne. Moj poslodavac možda neće biti srećan, ali negde crvena linija mora da se povuče.

Polemika se u autobusu nastavila sve do Ulice Vuka Vrčevića, gde sam morao da izađem kako bih presedao ka Vukovom spomeniku. U mislima sam u tom trenutku zahvalio bogu što je barem Ruzveltova ulica sada prohodna posle nebrojenih uzastopnih rekonstrukcija u vreme Gorana Vesića. Na posao sam nekim čudom uleteo u 9.01. Dobro je, ipak neću morati da pre 7.00 sati ustajem. Za staro dobro buđenje u 8.00 moraću da se obratim Sekretarijatu za saobraćaj i zamolim ih da reše problem neusklađenih semafora u mom kraju. Da barem kolapsa ne bude tamo gde ne mora da ga bude. Što bi rekao predsednik, kada je pričao o Rio Tintu: „Nije cilj države da se uništi život većem broju ljudi nego što mora“. A dobrim stanovnicima Višnjičke banje, Višnjice i Karaburme zaista ne mora da se ovim kolapsom uništava život, ako već nemamo nikakve (ne)planirane radove u našim ulicama.