Sprečeno iseljenje porodice Kurteši iz kuće u kojoj žive od 1949.

Reklo bi se centar grada, a ako se uđe u taj ulaz, reklo bi se favele tamo negde daleko, tamo u Brazilu ili bilo kojoj južnoameričkoj ili afričkoj zemlji u koju nije stiglo srpsko „zlatno doba“. U tom i takvom dobu gde fabrike niču kao pečurke u centru Beograda okupila se grupa od pedesetak ljudi koja ne želi i neće da dozvoli izvršiteljima da isele porodicu Kurteši koja u toj ulici živi od 1949. godine.

Mirlinda Kurteši je tu rođena 1982. godine, njen otac 1955. godine, deda je taj smeštaj dobio poratne 1949, kada je fašizam poražen u Evropi, kako kažu istoričari.

Devedesetih, kada su Miloševići uspeli da kupe vilu na Dedinju i odsele se iz „skromnog“ dvosobnog stana na Crvenom krstu, ocu Mirlinde Kurteši opština nije dozvolila da poput drugih građana svoje stanarsko pravo otkupi i pretvori udžericu u svoj posed.

Širok ulaz do udžerice u kojoj živi Mirlinda Kurteši sa bolesnim ocem, majkom, bratom i ćerkicom kako se sužava i vijuga između minijaturnih šupa pretvorenih u stambeni prostor, omalterisanih, gotovo bez prozora, sa čudnim stešnjenim stepenicama koje kao da stanare u broju 27 otkriva „zlatno doba“ nikuda ne mogu odvesti dalje od starog zarđalog korita koje stoji uz ulazna vrata jedne od njih.

Jedna od tih udžerica, negde na sredini tog malog grta usred grada, na centralnom delu koji je granica između leve i desne strane potpuno je oronula, očito izgrađena od blata. Jer, trska koja štrči na sredini dvorišta koje to nije, uprkos potrebi i trudu stanara da koliko toliko promene i uvesele ovaj tužni prostor u koji nijedan sunčev zrak ne dopire.

Danas su došli da isele Mirlindu Kurteši i njenu porodicu. Nije im to prvi put.

Od 2008. godine kada je Opština podnela tužbu za iseljenje više i ne broje, kaže Mirlinda i zahvaljuje svojoj komšinici koja deli čaj okupljenima mladim ljudima Združene akcije Krov nad glavom koji mirno i razborito stoje i slušaju kako im policajac deklamuje nekakve paragrafe o javnom redu i miru koji oni ne ugrožavaju nijednim pokretom, nijednim uzvikom.

Stoje tako i drže samo jedan karton na kome piše „Niko bez doma!“.

U istom danu i na Novom Beogradu iseljavaju porodicu vojnog lica u penziji.

Mladi iz Združene akcije Krov nad glavom su i tamo. Nezaposlena Mirlinda Kurteši i Gojko Lalović, nezakonito penzionisani pukovnik koji je po presudi trebalo da bude vraćen na svoje radno mesto, ali nije, živeći u Beogradu, u zlatnom dobu srpske demokratije i višestranačja i danas su shvatili ne samo svoju bespomoćnost kada su u pitanju njihova elementarna ljudska prava već i da ona fina, humanitarna TV emisija „Tamara u akciji“ zbog koje obično svi rone suze koje završe prvo u srpskim potočićima čineći ih idealnim za male hidroelektrane , pa onda Dunavom do Crnog mora je „majka Mara“, jer u toj emisiji se ne pojavljuju izvršitelji.

Kao ni u vestima gotovo svih „slobodnih“ medija, ili kao naslovne strane vlasnika hladnjače za maline koji je kako se očekuje od njega, odnosno kako i priliči njegovom liku i delu, od „Kurira“, preko Miškovićevog džipa i „Pressa“, pa do onog što on smatra vrhuncem svoje novinarske karijere, beše li to se zove „Pink“ ili „Informer“ sa sve delićima nečijih reproduktivnih organa, u pokušaju da reši sve misterije kosmosa još od Nemeze, uporno izbegava sa tiražnom sabraćom, da zabašuri život ovde i danas, porodicu Kurteši, porodicu Lalović, prošle nedelje 90-godišnju bolesnu baku Maru iz Sarajevske…

Fejsbukom kruži fotografija čuvene izvršiteljke koja poput ss-oficirke „samo radi svoj posao“.

Da ne bude da je usamljena i izuzetna u svojoj revnosnosti, tako je u istom danu gradonačelnikov pomoćnik Vesić je otvorio Prihvatilište za decu u Ulici Živka Davidovića, i više neće po dvoje dece spavati u istom krevetu. Nezbrinuta deca će uživati u 1.700 kvadrata tek sagrađenog Prihvatilišta.

Da li će i Mirlindina devojčica uživati u tih 1.700 kvadrata, ili bi više volela da noći provodi mirno bez izvršiteljke u onoj rušnoj kućici u Ulici kraljice Marije sa svojom majkom, roditeljima, dedom, bakom? Može li ona da zamisli tih 1.700 kvadrata uspešnosti gradonačelnikovog pomoćnika, pitam se dok posmatram mlade ljude iz Združene akcije Krov nad glavom kako se polako odahnuvši razilaze nakon što je sprečeno još jedno iseljenje. Koje po redu, samo u Beogradu? Pitam se dok mi nebo „pada na glavu“ posle prizora u toj ulici, tu, u centru glavnog grada, svesna da nešto duboko nije u redu, da ono korito možda smeta nekom investitoru, da mu je baš ono zapalo za oko, da ulepšavanje fasada i nije baš tako lepo, da je jako važno da Gojko Lalović, koji je dobio orden Viteškog mača koji se dodeljivao posle bombardovanja, a nije orden Aleksandra Nevskog, mirno spava u svom domu, jer prihvatilište za starije nije u planu gradonačelnikovog arhitekte, a ni pomoćnika. Iako se izvršitelji trude da ih popune iako ih nema.

Suficita ima. To je jedino bitno. Kako javljaju u svim vestima.