Stanovnici Topolske ulice pokrenuli peticiju protiv izgradnje novih višespratnica

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. U Beogradu ne postoji urbanisticki plan niti su stanovnici bilo kako zasticeni da tik pored vaseg prozora ne nikne grada na 2 metra udaljenosti od 10 spratova. Nema nikakvnih pravila i jedino je pravilo da je neko na poziciji ko odlucuje o tome kako ce nam izgledati ulice i krajevi grada dobiju are u svoj dzep i ne rade svoj posao kako treba.
   Skandalozno je na sta nam se grad pretvorio i ovo je jedna od retkih auteticnih ulica koja takva treba i da ostane a ne da radi ko kako i sta hoce jer je podmazao nekome dzep.

2. Topolska nije samo jedna od lepših ulica Vračara i Beograda sa starim predratnim zgradama već i ulica puna istorijskih i kulturoloških fenomena i kurioziteta. U jednoj od njenih kuća je pred početak Drugog svetskog rata više meseci živeo Josip Broz Tito. U drugoj kući je decenijama živeo unuk kralja Aleksandra Karađorđevića. U treću kuću je godinama, redovno, jedanput nedeljno dolazila kraljica Marija Karađorđević na partiju bridža. U sledećoj kući se, tokom Drugog svetskog rata nalazilo sedište Gestapoa. U neposrednoj njegovoj blizini je stanovao poznati četnički vojvoda. Malo dalje su živeli predratni ministri i generali Kraljevine Jugoslavije. U Topolskoj ulici, pored ovih, između dva svetska rata živelo je visoko rusko plemstvo.
   U Petrogradskoj ulici, malo dalje od ugla sa Topolskom živeli su potomci srpskog pesnika Vojislava Ilića, akademici, posle njih generali i heroji NOB-a. Sa druge strane, u Petrogradskoj ulici, opet malo dalje od ćoška sa Topolskom živeli su bliski rođaci ruskog cara Nikolaja a preko puta njih naslednici jedne od najvećih naftnih kompanija na svetu, kompanije Šel.
   U Topolskoj ulici je snimljeno više dugometražnih filmova, među kojima i onaj legendarni – „Vetar je stao pred zoru“ kao i nekoliko TV serija, počev od „Servisne stanice“, „Srećnih ljudi“ itd.
   Topolska i Lenjingradska više nisu samo ulice na Vračaru i Beogradu, one su ušle u legendu, postale su deo tipične beogradske urbane tradicije. One su izuzetno vredan spomenik prošlosti, nažalost, prošlosti koja je bila mnogo bolja od sadašnjosti u kojoj svako, bilo ko i bilo odakle došao u Beograd i na Vračar smatra da ima pravo da leči komplekse uništavanjem lepog i kvalitetnog, svega onoga što ne razume.