foto Miroslav Dragojević DanasPre dva dana prodat je kompleks Stare šećerane koji se prostire na 11 hektara. Kupac je firma „Vrenje“ D.O.O. koja ima tri zaposlena, a kompleks je prodat za 5,8 miliona evra. Jedno od pitanja koje se postavlja je šta će biti sa stanovnicima kompleksa, koji u razgovoru sa nama dele zabrinutost da bi mogli ostati na ulici.
Stara šećerana izgrađena je na samom početku 20. veka za vreme kralja Aleksandra Obrenovića i bila je vesnik prve industrijacije u Srbiji.
Uspela je da preživi prevrate, dva svetska rata, dva bombardovanja, nadživela je čak pet država, ispratila je i monarhiju i komunizam i na kraju joj je novac u eri naprednjaka „došao glave“. U ovoj velikoj fabrici je čuveni Dimitrije Tucović organizovao prve velike štrajkove, zbog čega mu je 1953. godine podignut spomenik sa bistom. Danas nema biste, a ni spomen ploče – samo betonski stub na kome i dalje stoji petokraka kao fragment komunističke prošlosti.
Sam kompleks je ogroman sa velikim brojem pomoćnih objekata koji su danas magacini raznih firmi, radionice, pa čak i ugostiteljski objekat. Prostorom dominira centralna fabrika sa dva ogromna dimnjaka, koji i dalje stoje uspravno i prkose zubu vremena. Sam objekat fabrike ipak nije odoleo. Oronuo je, zarastao u šiblje, a neki delovi su se urušili sami od sebe. Pohvalno za jedan spomenik kulture Grada Beograda i nepokretno kulturno dobro, čiji status Stara šećerana „uživa“.
Dok šetamo kompleksom, može se zamisliti slika gomile radnika koji se kreću po krugu fabrike, voz koji dovozi repu uskim kolosekom do same fabrike, a ostaci šina su još uvek vidljivi na jednom mestu.
Međutim, lako je zamisliti i uređen kompleks, sa obnovljenom centralnom halom koja služi za koncerte, festivale, izložbe i ostale kulturne događaje, a pomoćne objekte kao likovne ateljee koji bi kao celina mogli da budu prava slikarska kolonija. Ipak, ako znamo da se ovo zemljište nalazi na veoma atraktivnoj lokaciji u blizini Ade Ciganlije i Sajma, realnije je zamisliti brisani prostor na kome će nicati nove staklene zgrade i tržni centri, kao novo izletište novonastale bogate srpske kaste.
U sklopu kompleksa Stare šećerane nalaze se i stambeni objekti. To su uglavnom stare barake i male zgrade koje su od nekadašnje fabrike kupovali njeni radnici, a danas u njima žive njihovi naslednici, i dalje skromno kao njihovi preci koji su ovde i živeli i radili.
Jedan od njih je i Agim Bojadži, stanar jednog od tri dvorišna stana unutar kompleksa Stare šećerane.
On za Danas kaže da se plaši kako će njihova budućnost izgledati sada kada je šećerana pala u privatne ruke.
„Ja sam ovaj stan kupio od Vrenja, jer je moj otac radio tamo. Niko nam se nije obratio niti nam je zvanično saopšteno da je ovaj kompleks prodat. Rekli su pre dve godine, ali nezvanično, da će da ruše. Meni je predsednik opštine tada rekao da je ovo otkupio grad. Nije mi jasno …D.O.O Vrenje, gde postoji? Dok sam vadio papire za ovaj stan, jedva sam ih našao negde na Dušanovcu“, kaže Agim.
Na našu konstataciju da u krugu šećerane ova firma ima prostorije on odgovara:
„Ma kakve prostorije, nema tu ništa, ja znam, živim ovde“, objašnjava Agim.
Kaže da vidi samo dve opcije za razrešenje njihovog stambenog statusa.
„Ili ćemo dobiti nešto ili ćemo na ulicu. Kakav je zakon, niko te ništa ne pita, mogu da teraju buldožere preko ovoga, ovo je 100 godina staro. Ja se ipak nadam da nećemo ostati na ulici. Imamo decu…ne znam šta će biti“, zabrinut je Agim Bojadži.
U razgovor se ubacuje njegova komšinica koja živi vrata pored. Mlada žena nas moli da je ne fotografišemo i ne potpisujemo, jer se plaši da bi to ugrozilo njen trenutni položaj.
„Niko nam nije ništa zvanično i konkretno saopštio. Još ranije su bile priče da ovo sve treba da se ruši i da treba da se selimo. Bojazan da ćemo završiti na ulici postoji, ali bi najpoštenije bilo da nam, ukoliko će ovo da ruše, daju druge stanove, jer se plašim da ukoliko bi nam dali novac za tu svotu u Beogradu ne bi mogli ništa da kupimo“, kaže stanarka dvorišnog stana u kompleksu šećerane.
Iako smo sreli još nekoliko stanara, niko nije želeo pred objektiv fotoaparata niti da kaže bilo šta pod imenom i prezimenom. Odgovori su uglavnom bili da ne žele da govore, jer se i ovako plaše za budućnost nakon kupovine kompleksa.
Međutim, jedan od vlasnika magacina koji se nalazi u kompleksu nije ni znao ko je kupio Staru šećeranu dok mu nismo rekli.
„On kupio?! Tačno sam znao da će on da kupi. Još sam ga sreo prošle nedelje i pošto znam da se pričalo da će da kupi, pitam ga hoće nas rušiti neko. On mi je tada odgovorio da ništa ne brinem, da ćemo ostati još koju godinu, bar dok ne bude EXPO“, kaže vlasnik magacina koji nas je takođe zamolio da ga ne fotografišemo, a ime je poznato redakciji.
U sklopu kruga Stare šećerane nalazi se i jedan lep i alternativni ugostiteljski objekat pivnica „Dogma“. I ona je ustvari adaptiran stari pomoćni objekat fabrike, koji je zadržao industrijski enterijer.
Tamo smo zatekli menadžera Branimira Dodića koji je posle kraćeg razmišljanja, kada smo mu rekli iz kog smo medija, ipak pristao da nam da kratku izjavu.
Kaže da su i oni čuli da je komleks prodat, ali da ne zna šta će biti sa njim u budućnosti.
„Za sada nam niko ništa nije rekao, niti se pominje da moramo da se iselimo. Ja se nadam da ćemo ostati ovde i da ćemo i dalje nastaviti da radimo i da se razvijamo“, navodi Dodić.
Postoji još jedan poseban objekat u kompleksu Stare šećerane, a to je KPGT Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar. Ovo pozorište je po svemu toliko autentično, od mesta gde se nalazi, naziva, pa do enterijera. Ovde se još uvek prikazuju predstave. Prostor je poprilično veliki, unutra je rustično, sa dva koncertna stara klavira, salonskim nameštajem, pozorišnim bifeom i natkrivenom baštom na čijim stolovima su ostale po neka prazna pivska flaša i puna pepeljara. Iako nikoga nije bilo, sve je otvoreno pa smo mogli da ga obiđemo u nadi da ćemo nekoga da zateknemo, ali nismo imali sreće.
Slično beogradskoj Staroj šećerani, u Novom Sadu postoji objekat, samo mnogo manji, koji su Novosađani uspeli da pretvore u kulturni centar. U pitanju je stara Svilara, fabrika gde se nekada bojila svila. To je sada Kulturni centar Svilara gde se održavaju koncerti, svirke, izložbe, festival „Kaleidoskop“ i mnogi drugi sadržaji. Objekat je takođe bio star i zapušten, i vrlo je ličio na beogradsku Staru šećeranu. Međutim, stanari starog Almaškog kraja, gde se Svilara nalazi, nakon deset godina su uspeli da nateraju lokalne vlasti da Svilara bude ovo što je sada.
Tome je umnogome kumovalo proglašenje Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture, jer da se to nije dogodilo vrlo je verovatno da bi i Svilara doživela sudbinu Stare šećerane.
I Beograd će imati EXPO, ali on neće služiti da se stara zdanja i kompleksi koji su simboli Beograda, kao što je Sajam i Stara Šećerana, rebrendiraju, već će izgleda doneti suprotnoa. Nema više staro, rustično, kulturno – mi smo napredna zemlja na čelu sa naprednom strankom i mera nam je Beograd na vodi, a ne neke stare fabrike i udžerice gde se skupljaju zmije, pacovi i narkomani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
