Tolbuhin kontra Makenzija

Promene naziva ulica jedan su od takvih primera, a često i način da prestonica ispoštuje neku prijateljsku zemlju. Da i ne govorimo da je insistiranje na izmenama naziva ulica često sredstvo „isterivanja pravde“ između vlasti i opozicije. Interesantno je da oko imena ulica na periferiji Beograda uglavnom nema trvenja. Ali zato preko noći je postalo „životno pitanje“ da se sa uličnih fasada protera Makenzi, na primer, a vrati Tolbuhin.

Frensis Makenzi, bogati Englez, u 19. je veku podigao Vračar, izgradio hotel Slaviju i gradu poklonio dobar deo svoje imovine. S druge strane, maršal Tolbuhin, jedan od najvećih ruskih vojskovođa, oslobodio je Beograd od fašističkih snaga krajem Drugog svetskog rata i odlikovan kod nas ordenom narodnog heroja.

E sad, kome podariti ulicu, a kome skinuti plavu tablu sa fasade. Praksa u nas pokazala je da to uglavnom zavisi o trenutnom odnosu političkih snaga u gradu, a ponekad i teranju inata. Sve zavisi ko je na vlasti. Da nam sutra, recimo, u posetu dolazi engleska kraljica, da li bi neko uopšte potezao pitanje „skidanja“ Makenzija. Taman posla.

Euforija oko vraćanja naziva pojedinih ulica po imenima ruskih maršala i generala, polako jenjava, i još jedino je podgrejava Partija veterana. Gradonačelnik Đilas najavio je nedavno da se zapravo ništa neće menjati, već će neke buduće gradske ulice nositi imena zaboravljenih ruskih generala.

Jedna mala ulična anketa pokazala je da su građani manje više nezainteresovani za tu vrstu politike. Za njih je to samo izdatak više, jer valja menjati lične dokumente, a neki od anketiranih su protiv toga da se bilo šta menja.

Marku Maksimoviću, studentu iz Beograda, poznate su zasluge Makenzija, posebno za uređenje Vračara, ali je potpuno ravnodušan da li će se ova ulica zvati ovako ili onako.

Radomir Lakićević, vlasnik prodavnice Rebeka u Makenzijevoj, podseća da je nekadašnji naziv ove ulice bio Ratnih vojnih invalida, a inače predratni naziv je bio Makenzijeva. Nakon rata, gradske vlasti ulici opet daju ime maršala Tolbuhina. Malo je poznato da se ova ulica svojevremeno, doduše vrlo kratko, zvala Ulica cara Nikole. – A što se tiče troškova, kaže Lakićević – moraću da menjam papire za registraciju, jer imam dve firme. Znači sigurno moram ići u desetak raznih uprava da menjam naziv. Na kraju neću ni da menjam. Ako mi dođe neka kazna moraću da je platim. Ne mogu da mi menjaju ime ulice kad se kome svidi.

Miodrag Ognjenović, penzioner, još je određeniji.

– Nazivi ulica često se i nepotrebno menjaju zbog neznanja i nepoznavanja istorije, a možda i nekih ličnih afiniteta čelnika nekih institucija.To je neozbiljno i neodgovorno. Naši političari svoj dolazak najčešće počinju menjanjem naziva ulice. Tek toliko da bi se znalo da je nešto drugačije. Neću da ponovo menjam ličnu kartu. Treba sačekati jer možda opet vrate stari naziv – komentariše Miodrag Ognjenović.

Svetlana Ristić, službenica iz Beograda, kaže da bi trebalo vratiti sve stare nazive ulica na koje su se ljudi odavno navikli. Ja sam za Maršala Tolbuhina. A što se tiče menjanja dokumenata, to je uvek maltretiranje jer oduzima puno vremena. Uostalom, promena naziva ulica je van pameti. Svuda u svetu ulice imaju isti naziv i pre i posle rata, kaže Svetlana.

Ozren Vujičić, student, kratak je i jasan. Ja sam za neku vrstu peticije ili referenduma o tim „spornim“ ulicama. Pa nek se građani sami izjasne, a ne da im neko sa strane „lepi“ table sa novim imenima.