Turistička tura „Ljubavna šetnja Beogradom“

Turistička tura „Ljubavna šetnja Beogradom“ osmišljena je na način da šetajući kroz najuži centar grada gosti na najlepši način-kroz priču o ljubavi, saznaju nešto novo o ljudima koji su obeležili naš grad.

Ideja je da se značajni ljudi kroz istoriju grada prikažu iz drugog, možda i najlepšeg ugla, kroz priče o njihovim ljubavima.

Talentovani i uspešni u poslovima kojim su se bavili, ali ujedno i obični ljudi, zaljubljivi, ostavljani i oni koji su ostavljali i povredjivali, neki spremni da ugroze i prijateljstva zbog ljubavi. Neke priče smešne, neke tužne, a sve poučne.

Na početku ture gosti čuju najstariju, zapisanu, ljubavnu priču iz našeg grada, potom otkrivamo ko je bila Andrićeva „Jelena – žena koje nema“ i kako je naš jedini Nobelovac 30 godina čekao svoju sudjenu. U toj pripovetci on zapisuje: „Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je isčekujem“ i konačno ju je posle 30 godina i dočekao, i tada zapisuje: „Ništa ne biva pre nego što treba biti“.

Ljubavna priča upoznaje goste sa moralnim načelima iz druge polovine 19 veka kada Uprava varoši beogradske ne daje dozvolu Andriji Papiću iz Sava Male i Mariji Jović iz Grodcke (baš tako piše) da u jednom kvartiru u svemu kao muž i žena žive!

Ljubavna šetnja nas posle vodi do najduhovitijeg čoveka Balkana početkom veka – Branislava Nušića i njegovih zgoda i nezgoda sa ženskim polom koje su ga i dovele do toga da je o ženskoj ljubavi govorio kao o plitkoj, površnoj i nestalnoj.

Kod „Ruskog cara“ pričamo priču o ljubavi dvoje mladih ljudi iz najbogatijih beogradskih porodica sa kraja 19 i početkom 20 veka Krsmanović i Antonijević i kako Maksim Antonijević kroz miraz svoje supruge stiče imanje na kojem se nalazi „Ruski car“ i kako ga posle otkupljuje od svog tasta.

Nikola i Anastasija Spasić, nas uče posebnoj vrsti ljubavi – ljubavi i brizi prema drugima, ljubavi prema svom narodu i svojoj domovini. Kroz priču Anastasije Nake Spasić vidimo da rečenica koju često čujemo „Čini dobro da ti se dobrim vrati“ ipak može primeniti i u stvarnom životu.

Poslednje reči Miloša Crnjanskog su bile „vode i Vido“. Njegova supruga, najlepša devojka Beograda 20-tih godina 20. veka Vidosava Vida Ružić je do kraja života persirala svom suprugu, a kraj njenog uzglavlja kada je umrla pronašli su stihove njenog supruga: „A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje“.

Prva žena arhitekta u Srbiji Jelisaveta Načić koja se usprotivila svom ocu koji nije želeo da joj da novac za školovanje i koja je rekla da će novac od svog miraza potrošiti za svoje školovanje, žena koja je kao arhitekta radila svega 14 godina i ostavila neke od najlepših zgrada u našem gradu: osnovnu školu „Kralj Petar I“, male stepenice na Kalemegdanu, Crkvu Aleksandra Nevskog…; je karijeru napustila zbog ljubavi prema svojoj porodici, suprugu Luku Lukaju (albanskom revolucionaru i pesniku) i kćerci Luciji.