Juče je na Monmartru, toj mitskoj četvrti Pariza, proslavljena godišnjica bratimljenja između Skadarlije i Republike Monmartr, naziv koji koriste današnji naslednici starih pariskih boema koji su u ovom kvartu često i živeli, ali naročito stvarali, maštali i sanjarili o životu, ljubavi i umetnosti. Boemske četvrti gradova koje su odolevale hirovima vremena, koji nisu uvek bili samo politički, i danas u sebi okupljaju duhove privržene voljenju života i njegovom slavljenju, pesmom, vinom i mesečinom.
„Predsednik“ Republike Monmartr, Alan Kokar, bivši je novinar, jedan od članova vlade je profesor Sorbone, a svi su veseljaci koji umeju da i ovom ubrzanom vremenu daju neku otmenu sporost koja podrazumeva sedenje, razgovor, piće i muziku…
To je bila početna ideja koja je zrela od šezdesetih godina da bi se ostvarila 1977. godine . Tada su u Parizu bili Vuk Vučo, Aleksandar Prlja, kao i mladi fotograf Milovan Ćirovski, čija reportaža je objavljena u listu Danas, koji je izlazio u Parizu u to vreme, a sada je koordinator u kulturnim centru Srbije u Parizu, koji je radio na obnovi ovih svetkovina prošle i ove godine. Imao je podršku novog ambasadora naše zemlje u Francuskoj Rajka Ristića, predsednika Saveza Srba Francuske Miće Aleksića i Zorana Milinkovića, privrednika, Vlada Ilića, vlasnika kafane Šešir moj, i naravno francuske strane koja je takođe mnogo učinila da se obeleži ova simpatična godišnjica.
Povorka se kretala po uskim ulicama Monmartra, sa tamburašima i trubačima, a na ulasku u kafanu La Bonne Franquette, gde je bio ručak za stotinak zvanica, opet se pesmom uz vergl proslavio ovaj lepi povod. Uz davanje lenti i simboličkih poklona srpskom ambasadoru Ristiću, koji je dobio zvanje počasnog građanina Monmartra, u ovoj kafani, koja je bilo mesto susreta umetnika i deo je neraskidive tradicije duha kvarta, nastavilo se slavlje uz srpsku i francusku muziku.
Mit Pariza je nešto što je takođe prestalo da postoji, kažu istoričari, jedan od njih čak precizira da je to bilo posle Drugog svetskog rata, ali je ponešto od starog i možda večnog duha ipak sačuvano. Monmartr je preživeo promene, ali se ovde i dalje jede u kafanama koje izgledaju kao nekad, jer svest o tome da se nešto mora i sačuvati ipak odoleva uprkos stalnim napadima i osporavanjima. I Skadarlija se menjala, ali je ipak ostala jedinstveno mesto, jer borba za autentičnost nije nešto što se ostvari jednom zasvagda. U tom smislu ove dve nekadašnje boemske četvrti mogu da se inspirišu jedna drugom, i da ovim godišnjim susretima učine da pamćenje i svetkovina pobede zaborav i beznađe. U tome je svrha muzike, zbog toga se pije vino, zbog toga se ljudi zaljubljuju čak i kada njihovih ljubavi više nema. U stvari sve to, i vino i muzika i mesečina, postoji samo zato da bi se volelo.
Boemi su uvek živeli izvan vremena, toliko nisu pripadali onome u kome su se rodili. Tako je i sa svima onima koji vole. Jer voleti, to nije od ovog i ovakvog veka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
