Žarko Laušević – vlasnik sopstvene nadarenosti

Povodom knjige je istaknuto da je u pitanju uzbudljiva dokumentaristička proza u literarnom tkanju, koja se teško ostavlja do poslednje stranice. Izvode iz knjige i pisma Lauševićevih prijatelja prisutnima su čitali glumci Cvjeta Mesić i Petar Benčina.

– U prvom redu sedi Vuk Drašković, a mislim da je njegova preporuka bila, pošto se sa Žarkom video u NJujorku, da ja, odnosno tada Novosti budu izdavač prve njegove knjige – rekao je novinar Manojlo Manjo Vukotić i dodao da je taj rukopis pao sa neba. To je, kako kaže, bila prava senzacija, ne samo zato što se Laušević prvi put otvara i govori o svojoj nesreći, već zato što je napravio veoma uzbudljivu, dramatičnu, sjajnu, knjigu koja je prodata u 330.000 primeraka, što je, prema saznanju Vukotića, rekord u poslednjih 40 godina u Srbiji. Vukotić je prisutnima pročitao njegove beleške o trećoj knjizi, „Sve prođe, pa i doživotna“.

– Ovakvu knjigu ne može da napiše glumac, makar mu i Šekspir suflirao, ni dramski pisac sa iskustvom, ni dobar pravnik jer nema toliko činjenica, ni zatvorenik jer nema razrezano srce i povređenu dušu i čistinu kajanja. Ovakvu knjigu mogao je samo da napiše Žarko Laušević, vlasnik sopstvene nadarenosti, gospodar i gospodin scene, ljubavnik filmske igre, nosilac ordenja iz krivičnih zakona dve zemlje, budni stražar u samici svojih patnji i snoviđenja, slovopisac krvlju svog greha i žrtvovanja – istakao je Vukotić i dodao „Lauševiću, mnogo si jači neo što su drugi očekivali, nadmašio si i samog sebe“.

Đorđe Milosavljević scenarista serije Koreni, kazao je da njihovo prijateljstvo jeste mlado, proisteklo iz posla i profesije, ali postoji jedno snažno poštovanje pre svega iz njegove perspektive, zato što je Lauševića „kao klinac“ gledao u filmovima i potpuno nekritički voleo.

Goran Šušljik glumac i producent, istakao je da je njegov život „vezan za Žarka“ i poznaje ga mnogo duže nego Laušević njega.

– Kao klinac sam gledao sve što je bilo dostupno u bioskopu, i to je jedna vrsta života, on je idol, uzor. Mlad, lep, očigledno talentovan, posedovao je tu neku harizmu koja je bila neodoljiva. NJegova knjiga je najhrabrija i najljudskija knjiga koju sam držao u ruci, pomoću nje sam otkrivao ne samo šta je Žarko, već šta smo mi kao ljudi – istakao je Šušljik.

– Jedne večeri pozvao me je Dragan Nikolić i pitao „Rajo, je l imaš ono sokočalo?“ mislio je na diktafon, ja sam rekla imam. Onda je rekao „ajde spremaj se, dolazim na ono tvoje ćoše da te pokupim, idemo nešto da uradiš. Otišli smo negde, prilično daleko izvan grada, došli u stan i u njemu nas je sačekao Žarko, na moje veliko iznenađenje i oduševljenje – ispričala je novinarka Radmila Stanković o susretu sa Lauševićem i dodala da je treća knjiga ostavila na nju najjači utisak.

– U njoj ima svega što podrazumeva dobru literaturu, ima ljubavi, drame, istine, ironije, cinizma, duha i duhovita je, ima emociju i veštinu pisanja i lakoću kojom se čita – istakla je Stanković.

Osuđenik broj 28375

Laušević je autor dramatičnog štiva, koje, kako je istaknuto u saopštenju, spada u vrhunske zapise dnevničke literature. Pisac priča kako je 30 meseci u zatvoru Zabela, kao osuđenik broj 28375 koga pogrdno zovu Glumac vodi svoje potresne beleške. Život na robiji je nikad predvidljiv i često neverovatan, ljudi su surovi i neuhvatljivi. Žarko je bolno iskren u preispitivanju svog udela u krivici zbog koje je lišen slobode, vapi za svojom ljubavlju, Anitom, za decom, za roditeljima. Dirljivo je njegovo opraštanje od oca, ubedljiv je kada otkazuje punomoć svom slavnom advokatu, briljantan u svojoj završnoj reči na sudu. Koliko god priznaje kad klone i kad ne vidi ima li sutrašnjeg dana, toliko je ciničan i duhovit kada za to ima povoda, pa filmski dočarava svoje junake, među kojima su i kolege koje ga obilaze, jedan od njih dobri i dragi Josif Tatić.