Zeleni venac: Mesto na kom je prvi put točeno pivo

Pre pijace, na ovom mestu u 19. veku nalazilo se malo jezero, pa je čitav prostor predstavljao jedno od omiljenijih izletišta Beograđana. Na obali jezerceta nalazila se i kafana „Zeleni venac“ koju je držala jedna mlada Saksonka. Ova gostionica naziv je dobila prema tome što je umesto firme imala venac zelene boje izrađen od lima. Smatra se da je i čitav kraj nazvan baš prema imenu ove kafane. Uz obalu su stajali i privezani čamci, namenjeni za vožnju po jezeru. Na izlete ovde je, između ostalih, dolazila i kneginja Ljubica Obrenović.

Na mestu na kojem se danas nalazi pijaca, nekada je radila i kafana „Manojlova bašta“. U istoj kafani je 1834. prvi put počelo da se toči pivo u Beogradu, koje je vlasnik nabavljao iz Zemuna. Međutim, četrdesetih godina izvršeno je isušivanje ovog prostora, pa se sredinom veka javila ideja o izgradnji Narodnog pozorišta na mestu doskorašnjeg jezera. Zbog nesigurnog podvodnog zemljišta radovi na ovoj izgradnji ubrzo su obustavljeni. U istom periodu prvi put se pominje i postojanje pijace.

Naime, prva pijaca koja se, osim Velike pijace, pominje u izvorima bila je upravo na Zelenom vencu. Ovo saznanje potvrđuje žalba iz 1847. u kojoj nekoliko abadžija tvrdi da ne mogu da izdaju dućane pod kiriju, jer abadžije „u njima neće da sede što su od Zelenog venca jako udaljeni, pa time i od pazara“. Međutim, u planu grada iz 1878. prostor Zelenog venca označen je kao trg, da bi nekoliko godina kasnije uprava varoši odredila da tu bude jedna od stalnih fijakerskih stanica.

Početkom 20. veka na ovom mestu bila je zelena površina, pa se smatra da je bio i park. Sadašnja pijaca otvorena je zvanično 1926. sa pijačnom zgradom u stilu kineske pagode. Mada, postoji i podatak da je 1918. održana prva skupština piljara Srbije na kuli ove pijace.

Novootvorena pijaca obuhvatala je veći prostor nego što je to danas slučaj. U početku su tezge morali da prave sami prodavci i to isključivo od drvene građe. Pijačna taksa naplaćivala se od vrednosti robe do njene konačne prodaje. Roba je dopremana uglavnom zaprežnim kolima, a snabdevanje se vršilo iz okolnih sela, kao što su Višnjica, Slanci, Veliko selo, Ovča, Borča i sela iz okoline Obrenovca i Uba. Radno vreme pijace bilo je od pet do 16 časova, dok su sve druge u gradu radile do 13. Završetak rada oglašavao se prvo klepetušom, zatim zvonom, a u skorije vreme putem razglasne aparature. Na pijaci na Zelenom vencu najviše su se prodavali mlečni proizvodi, ali i živinsko, ćureće, pačije i guščije meso.

Pre nekoliko godinaje pijaca rekonstruisana, tako da je danas Zeleni venac jedna od najmoderinijih pijaca na Balkanu.