Zgrada Džokej kluba: Kriminološka istraživanja u kući trgovca

Sagrađena je 1912. za potrebe beogradskog trgovca tekstilom Milana A. Pavlovića, po projektu poznatog arhitekte Nikole Nestorovića, a izvođač radova bio je inženjer Stojan Veljković.

Milan Pavlović, vlasnik ove zgrade i sin bogatog trgovca Anastasa Pavlovića, jedan je od osnivača Beogradske trgovačke omladine i ujedno bio njen predsednik u periodu od 1890. do 1893. godine. Bio je i odbornik Beogradske opštine, narodni poslanik za Beograd, sudija Trgovačkog suda, kao i član Upravnog odbora Narodne banke i Srpske kreditne banke. Njegova porodica posedovala je i radnju za prodaju tekstila i više kuća u Beogradu.

Kada je birao lokaciju za izgradnju porodične kuće, Pavlović je tražio mesto koje neće biti daleko od njegove radnje, ali da, isto tako, bude i u nekom mirnijem kraju. Tako je kuću sagradio na uglu Gračaničke i ulice Vuka Karadžića, na zemljištu koje je nekada pripadalo Živku Karabiberoviću, bankaru i predsedniku Beogradske opštine. Svoj dom sagradio je u obliku ugaonog objekta sa suterenom, prizemljem i spratom, dok je unutrašnji deo rešen oko centralnog hola sa dekorativnim stepeništem. Ova stambena kuća imala je i veliki broj prostorija, među kojima su bile i podrum za ogrev, kao i sobe za poslugu i perionica.

Nakon Prvog svetskog rata, međutim, ova zgrada promenila je namenu. Usled pada vrednosti dinara u to vreme, firma „Anastas Pavlović“ bila je izvesno vreme u teškom stanju. U takvoj situaciji Milan Pavlović rešio je da izda svoju porodičnu kuću, jer je njegova porodica imala još nekoliko kuća u gradu. Izdata je tada Poslanstvu Velike Britanije i tom prilikom izvršene su i prepravke u unutrašnjosti za novonastale potrebe. Posle smrti Pavlovića, njegove ćerke su prodale kuću 1928. Dunavskom klubu jahača „Kneza Mihaila“ i njegovom džokej klubu. Neophodne su bile ponovo prepravke zgrade, za šta je projekat uradio arhitekta Ivan Belić. Klub je tom prilikom otvorio i veliki restoran u prizemlju objekta. Ipak, najveće promene ova zgrada pretrpela je 1932. i 1939. godine. Potom, za vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetkog rata na ovom mestu bilo je sedište Folksdojče Kulturbunda, organizacije koja je za cilj imala razvijanje nemačke kulture i jezika.

Od šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, u ovom objektu nalazi se Institut za kriminološka i sociološka istraživanja. Ovaj institut nastao je integracijom dve naučno-istraživačke ustanove – Instituta za kriminološka i kriminalistička istraživanja i Sociološkog instituta Srbije. Zgrada je, takođe, i zaštićeni spomenik kulture, a njena današnja spoljašnjost pokazuje tek tragove nekadašnjeg izgleda.