26 sumnjivih lica: Kako je Dijana Hrkalović posredno otkrila da je Vučić razgovarao sa osobama koje su „na merama“

„Nebojša Stefanović je ostvarivao neovlašćeni uvid u sadržaj telefonske komunikacije predsednika Aleksandra Vučića i članova njegove porodice. Čitao je transkripte njegovih razgovora, mimo predsednikovog znanja, njemu iza leđa. Tražio je da mu se dostavljaju ti transkripti. Nije preduzeo kontraobaveštajnu zaštitu predsednika, niti je obavestio BIA, da oni preduzmu mere. Tamo gde ima prisluškivanja i čitanja tuđih komunikacija neovlašćeno, tamo ima svega“, rekla je Hrkalović.

Kao i u celom intervjuu, ona je prećutala mnogo detalja koji zapravo imaju za cilj da prikriju činjenicu da predsednika države nije moguće prisluškivati bez odobrenja suda i učešća BIA u celom procesu.
Hrkalović, zapravo, pokušava da prikrije činjenicu da je Aleksandar Vučić mogao biti „slušan“ samo ukoliko je razgovarao sa licima koja su već bila „na merama“ ili ako je koristio telefonski aparat koji nije prijavljen službama bezbednosti.

Pošto je druga opcija malo verovatna, jasno je da Dijana Hrkalović izbegava da odgovori na ključno pitanje koje se proteže od samog početka „afere prisluškivanja“ a odnosi se na motive predsednika države da komunicira sa licima koja su, kako se to kaže u policijskim krugovima, bila „bezbednosno interesantna“, pa je policija tražila, tužilaštvo predložilo a sud odobrio da se njihovi razgovori snimaju. S kim je sve to pričao Vučić, osim sa Mišom Vacićem, ostala je nepoznanica sve do danas iako je svojevremeno objavljeno da se radi o 26 lica i čak 1557 razgovora.

Zašto je nemoguće prisluškivati direktno Vučića, bez odobrenja suda i bez znanja BIA, detaljno je objasnio Nebojša Trbović, bivši inspektor MUP Srbije, u intervjuu nedeljniku Vreme.

Kako je objasnio, predsednik Srbije je zaštićen kontraobaveštajnim merama BIA i Nebojša Stefanović, sve i da je hteo, nije mogao direktno da prisluškuje Vučića. U praksi to izgleda tako da na osnovu posrednih saznanja ili nekih operativnih podataka obično radnik UKP predloži meru primene nadzora telefonskih i drugih komunikacija određenog lica. Načelnik UKP pogleda predlog, odobri ga, a onda predmet ide ka tužiocu i sudiji za prethodni postupak.

U UKP se vraća naredba koja se u originalu dostavlja BIA koja potom uključuje telefon i snima razgovore.

Ovo je važno znati jer su očigledno direktor policije Vladimir Rebić i načelnik UKP-a Dejan Kovačević i morali da znaju ko se sve, u bilo kom trenutku, nalazi na merama u Direkciji policije.
U BIA, po pravilu, kad prisluškuju neki broj ne preslušavaju sadržaj razgovora. Na „brdu“ znaju da se, recimo, „sluša“ Miša Vacić, ali ih ne interesuje s kim on to razgovara. To da se Vacić čuje sa Vučićem zna samo operativac koji „radi“ te razgovore.

Radnici u policiji su ti koji preslušavaju razgovore. Oni prenose na papir određeni razgovor, dostavljaju ga svom šefu, ali se niko potpisuje.

Izveštaji „na belo“, odnosno na papiru, su praktikovani kada treba da se prikrije ko je bio izvor podataka i ko su radnici koji su na tom predmetu radili. Svrha je bila da, ako dokument izađe iz Službe, ostanu zaštićeni metodi, načini i sredstva koja su korišćena u radu na tom predmetu, ali i takvi dokumenti su imali svoje kopije i ostajali trajno sačuvani u analitici Službe.

U konkretnom slučaju o kome je govorila Dijana Hrkalović, ako su ti izveštaji išli samo u pravcu Kabineta ili samog ministra unutrašnjih poslova, reč je o očiglednoj zloupotrebi i moralo bi se ustanoviti šta se desilo fizički sa tim izveštajima i da li su sačinjeni pojedinačno za svih 1575 navodnih razgovora.

Naravno, ključno je pitanje ko je radnicima MUP-a izdao naređenje da se razgovori Aleksandra Vučića skidaju „na belo“ i dostavljaju ministru za šta Hrkalović optužuje svog bivšeg nadređenog.
Bivši inspektor MUP Srbije Nebojša Trbović je svojevremeno upozoravao da mora da se sazna ko su ta lica sa kojima je Vučić kontaktirao, preko sudije za prethodni postupak i tužioca koji je dao naredbu za prisluškivanje.

Kada bi javnosti bila poznata ta imena, moglo bi da se zna o čemu se radi, ko je to lice predložio da se prisluškuje i iz kojih razloga i, ono najvažnije, zašto je i o čemu predsednik Vučić razgovarao sa njima.
Sve to, sasvim sigurno, zna i Nebojša Stefanović ako su mu, kako kaže Dijana Hrkalović, dostavljani transkripti snimanih Vučićevih razgovor. Ni on ni njegova bivša najbliža saradnica, međutim, ne otkrivaju o kome se radi i tako oboje, svako na svoj način, zapravo štite Aleksandra Vučića, a Stefanović, očigledno, i samog sebe.

Sa druge strane, indikativno je da bivša državna sekretarka tek sada otkriva da su transkripti Vučićevih razgovora dostavljani Stefanoviću. Praktično je nemoguće da ona to nije znala i u to vreme. Pokazaće se veoma brzo zašto je baš sada odlučila da progovori.