Prizivanje duhova i Bajdenova čestitka

Na 140. godišnjicu uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD, pronađen je i dosad nepoznati portret trostrukog ministra inostranih poslova Srbije Čedomilja Mijatovića, koji je učestvovao u pregovorima i potpisao konvencije kojima su formalno uspostavljeni odnosi dve države.

Portret je marljivim radom pronašao najveći savremeni poznavalac Mijatovićevog života i rada, dr Slobodan Marković zajedno sa ambasadorkom Srbije u Londonu, Aleksandrom Joksimović, i advokatom Petrom Orlićem koji je otkupio sliku.

Slika je sada vlasništvo Srbije, odnosno Ambasade Srbije u Lodonu.

Njen autora je svojevremeno veoma popularan indijski slikar Džehangit Ardešir Lalkaka.

To je jedna retka zaostavština od Mijatovića, pošto je najveći deo njegove veoma vredne arhive izgoreo u požaru 1912. u Londonu.

Drugi događaj je čestitka novoizabranog predsednika SAD, Džoa Bajdena povodom Dana državnosti Srbije u kojoj se podseća na ovaj vredan datum u srpsko-američkim odnosima, ali u jednom pasusu govori o statusu Kosova, na koji su s negodovanjem reagovali javnost u Srbiji i najviši državni predstavnici.

Utemeljivač srpsko-američkih diplomatskih odnosa, Čedomilj Mijatović bio je poznati spiritualista koji je u Londonu imao svoj stalni kružok na kojem su učesnici prizivali duhove i navodno ćaskali s njima.

Na jednoj od tih seansi, svedočio je, predskazalo se i predstojeće, majsko ubistvo 1903. kraljevskog para Obrenovića.

Predskazao je i gde se nalaze brojna nalazišta zlata u Srbiji i za sobom, navodno, ostavio njihovu još nepronađenu mapu.

Bio je takođe i neumorni sakupljač biografija svih pretendenata na srpski presto i potomaka, uglavnom fiktivnih, a neki put možda stvarnih, srpskih srednjovekovnih dinastija, a ne mali broj njih lično je sreo i upoznao.

Iako je bio deklarisani pristalica Obrenovića i osobenjak po nekim navikama, to nije smetalo srpskoj vladi i novoj dinastiji da ga angažuju kad god je trebalo da se završi neka stvar od državnog značaja u Londonu ili Americi.

Mijatović je bio veoma precizan i po potrebi sitničav čovek, pa je zato bio šest puta i ministar finansija.

Svakako bi pažljivo razmotrio odnose između pozitivnih i negativnih poruka, uočio ponude i prostora za saradnju i nastojao da vidi da li su i kolike štete neminovne, te da u njima prođe s najmanjim gubicima, a još bolje ukoliko bi iz nje mogao da izvuče što veće koristi.

Čestitka američkog predsednika Bajdena u jednom smislu je demonstracija raskidanja s Trampovom politikom pogađanja na Balkanu, ali u drugom smislu nastavak je jednog segmenta Trampove politike.

Razumljivo da je najveće interesovanje izazvao deo koji redefiniše Trampovu prošlogodišnju čestitku prema Kosovu.

Predsednik Aleksandar Vučić, u svom reagvanju prvo se zahvalio, onda odbacio ideju o priznanju.

“A što se tiče međusobnog priznanja to ne stoji u aktu nijedne svetske organizacije. Mi razumemo da je to nova američka politika. Bilo je pokušaja da se taj termin nametne kao nešto što je trebalo da prihvatimo kao konačno rešenje u Vašingtonu. Već sam jednom u lice rekao šta mislim o priznanju i moj odgovor neće biti drugačiji”, rekao je Vučić, ukazujući da mu nije prijatno što će američka politika ići u pravcu priznavanja Kosova.

Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković rekao je da je čestitka američkog predsednika povodom Dana državnosti Srbije, u kojoj poziva na međusobno priznanje Srbije i Kosova, jedan od signala godine koja je najavljena kao godina velikih pritisaka i iskušenja za Srbiju.

U poređenju s prošlogodišnjom Trampovom čestitkom, sadašnja čestitka je mnogo bogatija u elaboraciji, ali i značajno iznijansirana i verbalno kitnjastija.

Ona počinje podsećanjem na jubilej uspostavljanje 140 godina diplomatskih odnosa SAD i Srbije.

Takav datum nema mnogo svetskih država u svom kalendaru.

Dok je Tramp prošle uzvišenim tonom govorio o zajedničkoj viziji Srbije koju dele SAD i Srbija, Bajdenova poruka se opredelila za naizgled slabiju forrmulaciju epokolebljive podrške cilju Srbije.

Kažemo naizgled zbog toga što zajednička vizija možda zvuči glamurozno, ali ne obećava previše, dok je podrška mnogo konkretnija.

Činioci zajedničke vizije kod Trampa i nepokolebljive podrške kod Bajdena, sasvim su drugačiji, tamo gde su slični, imaju drugačiju vednostu u prioritetima.

Kod Trampa to su bili produbljivanje regionalne saradnje, jačanje demokratskih institucija, mirno rešavanju razlika među susedima i izgradnje bolje budućnosti za građane Srbije.

Kod Bajdena se navodi da “SAD ostaju trajno posvećene unapređenju ekonomske saradnje, regionalne stabilnosti i demokratskih vrednosti”.

Redosled činilaca američko-srpskih odnosa, kako ih razume Bajdenova administracija, izabran je tako da ukaže na oblast koja je sigurno najmanje delikatna za obe strane – ekonomsku saradnju.

Umesto prilično neodređene Trampove želje regionalne saradnje, sad je uključen zahtev za regionalnom stabilnošću koji je mnogo širi i određeniji, ali je na drugom mestu, iza ekonomske saradnje.

To je nešto što je, moglo bi se reći, kontinuitet sa prethodnom administracijom, a što je definisano Vašingtonskim sporazumom.

Tramp je napisao da „normalizacija odnosa sa Kosovom treba da ostane prioritet na putu evropskih integracija Srbije“, a sada Bajden govori o priznanju. Istina, međusobno priznanje bilo je i tokom Trampovog mandata željeni cilj američke politike.

Njega je u nebrojenim prilikama, u Beogradu i na drugim mestima, ponavljao Metju Palmer, ali i sam Tramp.

On je u svojoj čestitki za Dan državnosti 2019. napisao da “Sjеdinjеnе Državе ostaju nеpokolеbljivе u svojoj podršci vašoj posvеćеnosti da produbitе rеgionalnu saradnju, a naročito vašim zalaganjima ka normalizaciji odnosa sa Kosovom“.

Ograđujući se da je “na stranama da postignu dogovor koji obе mogu da podržе“, Tramp je izneo stav da smatra da bi “uzajamno priznanjе trеbalo da budе cеntralni еlеmеnt trajnе normalizacijе odnosa“, navodeći da bi takav istorijski dogovor, sa uzajamnim priznanjеm u svojoj suštini izgradio put za ciljеvе еvrointеgracijе Srbijе i еkonomski rast.

Bajdenova čestitka ima slične elemente.

Ona navodi postizanje “sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji“, što je zvanični termin za sporazum koji koristi EU u pregovorima Beograda i Prištine, a što je Trampova administracija istrajno ingnorisala.

Postoji, međutim, i jasna fleksibilnost u ovoj formulaciji.

Ne kaže se da taj sporazum treba da se okonča međusobnim priznanjem ili da sadrži međusobno priznanje, nego da bude fokusiran na međusobno priznanje, što ukazuje da to međusobno priznanje neće skoro i lako doći.

“I dalje ostajemo nepokolebljivi u podršci cilju Srbije u pogledu evropskih integracija i pružamo vam podsticaj da i dalje preduzimate teške korake ka postizanju tog cilja – uključujući uvođenje neophodnih reformi i postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji sa Kosovom, koji je fokusiran na međusobno priznanje“, napisano je u čestitki.

Podsetimo se, Tramp je uz čestitku priložio i verbalni dodatak koji je izneo ambasador u Beogradu, Entoni Godfri.

U to vreme već je uveliko na delu bila Grenelova inicijativa za Balkan.

Američki ambasador, predajući lično čestitku predsedniku Srbije već početkom 2020, najviše je govorio o Trampovom konceptu rešenja izraelsko-palestinskog sukoba, stavljajući do znanja ono što će se videti nekoliko meseci kasnije, uključivanjem Srbije u bliskoistočni karusel dolazećih mirovnih sporazuma, pošto je Džared Kušner svoj program za rešenje bliskoistočnog sukoba predstavio krajem januara.

I on je bio garniran priznanjem, ali međusobnim priznanjem Izraela i Prištine.

Prema našim izvorima, motivacija za podsećanje Srbije na priznanje u ovoj čestitki nalazi se upravo u činjenici da su Izrael i Priština formalno poptisali sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa 1. februara, te da je iskorišćena prilika da se Srbija podseti da je i ona deo ovog koncepta.

Pismo američkog predsednika sledi logiku ovog događaja.

Ako je to učinio Izrael, prema kome su se i Srbija i Priština obavezale otvaranjem ambasada u Jerusalimu, zašto to ne bi učinila i Srbija?

Tog dana predsednik Srbije bio je u Parizu, na razgovorima s francuskim predsednikom Makronom.

Uoči ove posete, evropski pregovarač za Kosovo, Miroslav Lajčak dao je Mondu opširan intervju koji je u Srbiji prošao nezapaženo.

Lajčak je naveo da je ponovo uspostavljeno evropsko-američko poverenje i partnerstvo u odnosu prema pregovorima Beograda i Prištine.

Predsednik Bajden se prema Izraelu i celom Bliskom istoku zasad odnosi veoma rezervisano.

Iako je razgovarao sa desetinom svetskih lidera odkad je formalno postao predsednik SAD, a samo sa kineskim predsednikom dva sata, on još uvek nije pozvao izraelskog premijera Netanjahua, što već izaziva negodovanje u Izraelu.

Predstojeći izbori na Kosovu bili su dodatni motiv da se ovim stavom ohrabre tamošnje političke snage. Istovremeno je zapaženo da čestitka kosovskom rukovodstvu povodom 18. februara, koje se računa kao Dan državnosti, nije još uručena da se ne bi unele izborne turbulencije, pošto se očekuje da će u njoj biti poruke koje će obavezivati prištinsku stranu.

Direktor Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić, smatra da je formulacija o priznanju mantra, ali da čini mehanizam pritiska i opomenu.

On sagledava da je saradnja prvenstveni fokus američke administracije, navodeći da „Bajden podstiče na partnerstvo i spominje da očekuje da će Srbija sarađivati u ovom procesu“, ali kad administracija govori o međusobnom priznanju Prištine i Beograda, veruje da Srbija neće ugrožavati partnerstvo.

Završavajući svoju seansu, Čeda Mijatović bi verovatno zaključio da bi najviše vremena posvetio sadržaju čestitke koji su pozitivni, konstruktivni i koji obećavaju saradnju.

A da li su saradnja i priznanje dva paralelna procesa koji će se u nekom trenutku preseći, kao što tvrdi Ajnštajnova teorija relativiteta, Mijatović to ne bi razmatrao u jubilarnoj godišnjci uspostavljanja diplomatskih odnosa, iako oni koji najavljuju obeleževanje te godišnjice pominju brojna imena, ali ne i onog ko je sve započeo – spiritualistu Čedomilja.