A onda su Srbi otkrili patriotizam

Vidimo, uostalom, da neprestano besne ratovi za prošlost… (Za razliku od ratova za sadašnjost, za teritorije, naftne izvore ili drogu, oni za prošlost nikada ne prestaju.)

U vreme moga detinjstva bilo je nemoguće da četnici budu dobri momci. U međuvremenu su, s povampirenjem etnonacionalizma, to postali. Gavrilo Princip je, takođe, na talasu mitologizovanja prošlosti, postao etnonacionalni div junak, te se u stranu gura ono bitno: političko ubistvo je pre svega ubistvo.

***

Vidite, uostalom, kako se Vučić grčevito bori za to da izbriše sopstvenu besramnu prošlost. Prošlost se, dakle, pokazuje kao vrlo nestabilna struktura. Setite se samo kako su komunisti u Sovjetskom Savezu oblikovali prošlost izbacujući ljude s fotografija na kojima su bili, ili ih na fotografije dodajući. Prošlost, kao i budućnost, uostalom, uvek postaje. Ono što jeste, ili ono što je bilo, zavisi od snage našeg tumačenja. Ni sa ličnom, intimnom prošlošću nije drugačije, s tim što su te igre još suptilnije i složenije budući da se igramo sami sa sobom. Sećamo se, recimo, srećnog detinjstva koje nikada nije bilo srećno. Ili možda, ipak, jeste?

***

Ne verujem da se išta može naučiti iz prošlosti. Prošlost je legitimacijska priča za ono što radimo sada i ovde. A učimo iz grešaka. I to samo ako smo ekstremno inteligentni.

***

Retko pomislim na detinjstvo. Sećam se udobnosti, ali ne i sreće. Sećam se zaštićenosti, ali i nemira, dubokih nespokojstava. Ne verujem u srećna detinjstva. Srećno detinjstvo je mit. Ono, međutim, što me uvek iznova čudi jeste figura oca. Tog čoveka sam, otkad znam za sebe, obožavao, a da je, istovremeno, on bio uglavnom odsutna figura. Sve vreme majka je bila tu, izmoždena od umora, nevesela, u strahovitom naporu da što uverljivije odigra ulogu majke, supruge, ćerke, predana dužnostima (a ne sebi), nespremna na igru jer joj nije bilo do igre.

***

A otac se, kao Kišov Eduard Sam, pojavljivao iznenada i iznenada nestajao. Francuski đak, obrazovan ali ne i intelektualac, bio je potpuno samosvojan lik. Od njega sam, rano, naučio da se može misliti drugačije od tihe i glupe većine, da se, čak, mora misliti uprkos njoj. Ono što nisam mogao znati jeste da takva perspektiva nije udobna. Naprotiv. To sam morao da naučim sam. Na političkoj ravni nije očima mogao da vidi komuniste, popove i fašiste. Priznajem da me je njegov stav najdublje oblikovao. Razvili smo grubo, ćutljivo, duboko prijateljstvo.

***

Malo šta sam u životu mrzeo kao školu. Šta se događalo na časovima – pojma nemam. Nije me zanimalo. Pamtim dosadu, beskrajnu dosadu. Ne sećam se ni kada sam učio, niti šta sam učio. Pretpostavljam da nisam učio. Najiskrenije ne znam kako sam uspevao da prolazim iz razreda u razred i to sa relativno solidnim ocenama. Verujem da je to pre svega bilo zato što je moj otac bio ugledni profesor ugledne ćuprijske gimnazije, uz to šarmantan čovek. Zanimale su me samo devojčice, potom devojke. Jasno ih se sećam i jasno se sećam svih svojih poraza kod njih, te po kojeg neubedljivog uspeha. Ali onoga što sačinjava sadržinu škole – ne. Iz škole sam izašao temeljno prazne glave… ne računajući stotine pročitanih knjiga koje, uostalom, sa školom nisu imale veze.

***

U Ćupriji sam proživeo svojih prvih osamnaest godina. Kada danas prođete tim razrušenim gradom koji su napustili i život, i bog, i smisao, teško je poverovati koliko je, nekada, bio živ, uzbudljiv. A onda su Srbi otkrili patriotizam, a patriotizam je, kao što je lepo primetio Embouz Birs, poslednje pribežište za ništarije, pa su ništarije radosno zbrisale i taj gradić i sve ostalo. Eno ga sad u ruševinama. Kao što je, uostalom, u ruševinama i ova zemlja. Upečatljiva je bila epizoda iz sredine sedamdesetih kada mi je, na centralnom trgu, sa sve pionirskom maramom oko vrata, pozlilo dok smo satima čekali druga Tita. Bio je to moj spontani prilog antikomunizmu.

***

Neretko mi mladi levičari, ali i oni malo manje mladi koji nisu primetili da nismo više u 1917. godini, s čuđenjem zameraju kako mogu biti antikomunista. Ali to je, zaista, problem njihovog obrazovanja. Neka čitaju malo Šalamova – neka, uostalom, čitaju bilo šta – pa da vidimo šta imaju primetiti. U vreme socijalizma čovek kome je bilo stalo do slobode morao je, po definiciji, biti antikomunista, kao što danas – uvek, uostalom – svako kome je stalo do slobode mora biti antifašista.

***

Studirao sam pravo na beogradskom Pravnom fakultetu (rekoh da posle škole nisam imao pojma ni o čemu), ali posle tri godine mrcvarenja – muka mi je bilo od socijalističkog samoupravljanja i društvene svojine i tog nakaradnog sistema učenja u kojem manijački memorišete umesto da ulazite u logiku prava (filozofijom prava, tom beskrajno važnom disciplinom, jedva se ko bavi kod nas, malo je pravnika – filozofa poput prof. Miodraga Jovanovića na primer) – upisao sam ono što sam, u međuvremenu, otkrio – filozofiju.

***

Neću zaboraviti proseve iz očevih očiju kada sam mu saopštio blagovest. „Crkavaćeš od gladi“, prosiktao je. Bio je u pravu. Moje kolege s prava su se, u međuvremenu, fino rasporedile po ministarstvima (bilo je i ministara), na čelu su bogatih kompanija, postale su imućni advokati i mutivode, ima ih i po zatvorima, ali malo ih je siromašnih.

***

Budući da sam u svemu bio neuspešan, filozofija mi se učinila kao odlično sredstvo za smišljanje ubedljivih izgovora, kao dobrovoljno izgnanstvo u unutrašnje svetove u kojima bih bio glavni, neranjiv, lep, pametan i uspešan. Na svu sreću to nema veze s filozofijom. Ona ne donosi ni utehu, ni mir, ni spokoj. Naprotiv. Ko hoće da se bavi filozofijom ima da izađe i iz sebe i iz sopstvene sobe, da savlada agorafobiju, da izađe na trg i tu, na trgu, da se suoči i sa sobom i sa razuzdanom gomilom. Pa kom opanci, kom obojci.

***

Studiranje filozofije poklopilo se sa rađanjem etnonacionalizma i razaranjem Jugoslavije, a potom i Srbije. Bilo je fascinantno i tužno gledati profesore koji su, redom, abdicirali pred glupošću, rušili se kao domine, gužvali se kao blagoglagoljive krpe ne opirući se vladavini ološa, pristajući na one najgore i radosno im tercirajući. Ne svi, naravno. Profesor Miladin Životić se žestoko suprotstavljao. Analitičari su se listom odupirali. Oni će da popadaju kasnije.

***

Gledao sam ljude koji su muljali, lagali i sebe druge, pronalazili vešto skrojene izgovore, levičari su postajali nacionalisti, naprasno su otkrivali vizantijsku filozofiju i Hajdegera… a bili su marksisti… a oni najbeskrupulozniji, poput Mihajla Markovića, postajali visoki zvaničnici Miloševićeve ili Šešeljeve zločinačke družine. Bilo je odvratno.

***

Jedan od razloga duboke krize filozofije u nas jeste što generacija mojih profesora nije imala dovoljno hrabrosti, pameti i strasti da očuva disciplinu po svaku cenu. Oni najbolji prognani su s fakulteta, ostali su poslušni i osrednji. Moji profesori bili su odveć obuzeti sobom. Kupljeni su za sitne pare.

***

Naravno da nijedna gadost na ovim prostorima nije mogla da prođe bez intelektualaca, ali su se upravo intelektualci žestoko opirali Miloševićevom režimu. Kao i danas otprilike. Ko pristane uz Vučićevu družinu, nastojeći svojim angažmanom da legitimiše pustošenje zemlje, gubi svaki legitimitet. Neka posle objašnjava šta mu je bila namera, ako iko bude želeo da ga sluša. Važniji su ovi koji pružaju otpor.

***

Zanimljivo je, meni barem, što se ogroman broj intelektualaca stasalih u jednopartijskom sistemu naprosto izgubio kada je javna scena postala mnoštvena. To nam ponešto kaže u kojoj meri lepeza mogućnosti, zov slobode, ako hoćete, ume da zbuni ljudi. Kada su imali jednog neprijatelja – komuniste i Tita – znali su protiv koga se valja boriti, ali kada je trebalo da biraju, opet su izabrali neslobodu (Miloševića). Nije džabe Miljković napisao one stihove o slobodi i sužnjima. Pogledajte samo ljude oko sebe: mnogo im je lakše da budu pasivni i bedni kmetovi koji šene pred gospodarom za parče ‘leba nego da se odvaže na slobodu.

***

Devedesete godine prošloga veka, dakle, Miloševićeva era, nasilje i beznađe, česti protesti… Od 9. marta 1991. ne sećam se da sam propustio ijedno protivmiloševićevsko okupljanje… Kao i danas uostalom. Živeo sam od časova francuskog jezika: sat i po za 75 centi… nemačka marka i po u to vreme.

***

Na ličnom planu filozofija u ogromnim količinama, čitanja u ogromnim količinama, počinjem da prevodim s francuskog, otkrivam francuski poststrukturalizam kao filozofiju slobode. Mišel Fuko, Žak Derida i Žil Delez potpuno će, u najboljem mogućem smislu, da razbucaju i moj filozofski univerzum i moj život. Na mesto krutih identiteta sada dolazi igra razlika, suština postaje tek prečka na lestvici vrednosti, rod se pokazuje kao učinak nasilja, a supstancija ne drugo do himera. Sloboda postaje vrednost bez metafizičkih natruha.

***

I, naravno, u svemu tome jedna važna žena.

***

Užasno je, razume se, što sve izgleda kao da je to neprekidni košmar koji ste prisiljeni da živite, bez mogućnosti da se probudite. Ali, kako da kažem, sloboda ne pada s neba, nego se osvaja. Tada je, čini mi se, bilo jasne političke supstancije – što ne znači da „naši“ nisu kolaborirali, jesu, setite se samo Vuka Draškovića, koji je umeo da pronađe lepu reč za Miloševića… dok mu ovaj ne odbije bubrege i pokuša da ga ubije, više puta… ili Dušana Mihajlovića, recimo, koji oživljava neku od Miloševićevih vlada.

***

Danas je drugačije. Danas je ono političko u krizi ne samo kod nas, pa je demagozima poput Vučića lakše da se predstave kao ideološki neutralni. Ali to, naravno, nije tačno, to, da su ideološki neutralni. Reč je upravo o desničarskim naplavinama koje satiru sve pred sobom. Stvari će početi da se menjaju, jer ova desničarska navala – od Amerike, preko Srbije, do Turske – po prirodi stvari proizvodi, u vidu otpora, političku supstanciju koja će, ma koliko sporo, početi da klija.

***

Početkom devedesetih godina… početak aprila 1990, čini mi se… na „Kolarcu“ je Žak Derida održao predavanje „Dati smrt“. Ni Mstislav Rostropovič pre toga nije u tolikoj meri bio ispunio salu. Bio sam zadovoljan što sam uspeo da se umuvam i pronađem mesto na podu. Ništa nisam razumeo, ali bilo je moćno, bilo je važno, znali smo da prisustvujemo nečemu velikom.

***

Ali, filozofska struja koja je držala do poststrukturalizma… Milorad Belančić pre svih i iznad svih… do iskušavanja novih mogućnosti slobode bez oslanjanja na nekakve identitete, izgubila je bitku. Marksisti su preko noći postali vizantolozi i hajdegerijanci, najednom se zameo govor o solidarnosti i jednakosti i na njegovo mesto došla su mračna Hajdegerova lupetanja o biću, dužnosti, krvi, tlu i slično i sve je otišlo u vražju mater.

***

Ispostavilo se, kasnije, kada je beogradskim Filozofskim fakultetom potpuno prevladala analitička filozofija, da ona, uprkos tome što se odlučno suprotstavila Miloševićevim pristalicama, nije u stanju da odgovori na iole ozbiljniji način na bilo koji problem. Naprotiv. Zato danas nemamo sistematski pristup filozofiji, nego sve drži nekoliko vrednih filozofa koji, uglavnom, jašu sami. Predrag Krstić, možda i najoriginalniji domaći filozof, Zoran Dimić, koji čuda čini u Nišu, tu je i Đorđe Pavićević, Vlada Milisavljević, najobrazovaniji domaći filozof koji piše đavolski dobre knjige, Adriana Zaharijević, koja igra važnu ulogu u Institutu za filozofiju i ne prestaje da radi, Dragan Prole u Novom Sadu… eto nekih.

***

Nauka i visoka kultura danas se povlače brzinom oseke pred prostaklukom. U stvari, ne samo da se povlače, nego se Vučićeva ekipa svojski trudi da ih, što je moguće temeljnije, dotuče. Čvorovi kompetencije se razvezuju, a kada nema kompetentnih ustanova i pojedinaca, onda se otvara prostor za bujanje „alternativnih činjenica“, za sirove laži, za strahove od vakcina, za tvrdnje ranga da je Zemlja ravna ploča. Vladavina predrasuda, gluposti i budalaština, uz radosno klicanje mase, sasvim je očekivani ishod razaranja kulturne supstancije.

***

Nije samo kod nas tako, naravno, ali na ovom tlu je ipak iznikla avangarda gluposti i lepo se pokazala još devedesetih godina prošloga veka, da bi nova, unapređena generacija… uz nezaboravljene asove poput Dačića, Vulina & comp… nastavila upravo na mestu gde je Miloševićeva stara ekipa malo posustala. Vidite samo koliko smo pre Amerike mi dobili svoga Trampa.

***

Jedanaesta Marksova teza o Fojerbahu glasi, otprilike, ovako: filozofi su do sada… dakle tu negde, do polovine 19. veka… svet samo tumačili, vreme je da se taj svet menja. Marks je, dakle, pozivao na političko delovanje umesto na besplodne spekulacije. U međuvremenu svet se strahovito promenio, pa bi se i Marksova teza mogle preokrenuti – opet je došlo vreme da se svet tumači. Naprosto, brzina, olako obećana brzina, ne dopušta da shvatimo šta se događa, nemamo dovoljan odmak od sveta (i Fejsbuka) da bismo svet obuhvatili pogledom ili pojmom.

***

Čini mi se, međutim, da nemamo izbora: ne preostaje nam drugo nego filozofija, jer ona barata pojmom kao nijedna druga disciplina, a samo su pojam i velika umetnost u stanju da obuhvate celinu. Što je, dabome, lakše reći nego uraditi, jer filozofija je, trenutno, na najnižem stepenu uvažavanja u poslednjih 250 godina. S jedne strane analitička filozofija, koja ima apsolutnu prevlast na angloameričkom – dakle najvećem i najbogatijem – prostoru, pokazala se kao antifilozofska, naročito u svom prirodnom savezu sa antifilozofskim neuronaukama.

***

Za neuronauke se u Americi izdvaja, verovatno, više novca nego što je budžet Srbije za godinu dana, ali uprkos ponekad zapanjujućim otkrićima, neuronaučnici, koji se dobro čuvaju filozofije, nisu u stanju da shvate do čega to dolaze. Banalnost naprosto kulja iz tekstova, knjiga, izveštaja o rezultatima čeprkanja po mozgu.

***

U Evropi se, na svu sreću, filozofija bolje drži, naročito su dobri Francuzi i Italijani, ali finu vitalnost pokazuju i zemlje bivšeg istočnog bloka. U regionu, pak, nesumnjivo je da su Slovenci najdalje otišli, ali Rumuni i Bugari takođe imaju sve bolje ekipe. Mi se, kao i u svemu ostalom, čvrsto držimo dna.

***

Ipak, ne treba brinuti za filozofiju. Ona je vrlo pouzdan protivotrov za ujede gluposti. Filozofije bi, verovatno, nestalo kada bi nestalo i gluposti. Ali očekivati tako štogod ravno je nadi da će da nestane smrt.

O sagovorniku

Ivan Milenković (1965) je filozof i prevodilac. Bavi se savremenom francuskom i političkom filozofijom. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka. Pored filozofskih i književno-teorijskih tekstova koje objavljuje u stručnim publikacijama u zemlji, regionu i inostranstvu, redovno piše za beogradski nedeljnik Vreme i povremeno dnevnike Danas i Politiku. Knjigu izabranih novinskih tekstova Filozofski fragmenti objavio je 2011. godine. Sa francuskog preveo desetak knjiga savremenih francuskih filozofa. Urednik je filozofske biblioteke beogradskog izdavača Fedon. Radi na Trećem programu Radio Beograda.