Abortus i pravo na pravo

Ova odluka takođe poništava odluku suda u slučaju Roe vs. Wade iz 1973. kojom je abortus legalizovan u celoj Americi. Nekoliko minuta pošto je tekst objavljen, oko zgrade suda osvanule su policijske barikade, a sat kasnije okupile su se stotine demonstranata šokiranih ovom odlukom.

U toku dana oglasio se predsedavajući VS SAD, Džon Roberts, da potvrdi da je dokument koji je potpisao sudija Samuel Alito autentičan i da objavi da je naložio istragu ove izdaje bez presedana.

U slučaju Roe vs. Wade većina sudija (7:2) donela je istorijsku odluku da Ustav SAD štiti slobodu trudne žene da odabere da prekine trudnoću „bez preteranog državnog ograničavanja“.

Tužilac je u ovom slučaju bila Džejn Rou / Jane Roe, pseudonim pod kojim se krila Norma Mekorvi, majka dvoje dece iz Teksasa koja je želela da prekine treću trudnoću u trenutku kad je abortus u toj državi bio dozvoljen samo ako je život majke bio u opasnosti.

Uz pomoć i ohrabrenje dve advokatkinje koje su planirale da od lokalne parnice razviju slučaj od nacionalnog značaja, a nju odgovorile od abortusa kod nadrilekara, Mekoarvi je tužila Teksas (guverner Henri Vejd / Henry Wade) tvrdeći da njeno pravo na abortus garantuje Ustav.

Federalni sud u Teksasu potvrdio je odluku državnog suda u njenu korist, a država Teksas je žalbu uputila direktno Vrhovnom sudu. Odluka iz 1973. tvrdi da je teksaški zakon protivustavan jer je pravo na abortus „fundamentalno“ pravo, aspekt ustavno garantovanog prava na „privatnost“ koje štiti osnovnu sferu lične slobode od uplitanja države.

Ovo pravo garantuje, između ostalog, da svako slobodno bira bračnog partnera i odgaja decu u skladu sa svojim moralnim vrednostima. Ovaj sud smatra da rađanje neželjene dece „ženi može nametnuti nesretan život i budućnost“ i uzrokovati neumitne psihološke tegobe.

Briga za takvu decu može štetiti fizičkom i mentalnom zdravlju majke i loše uticati na sve osobe „s kojima je neželjeno dete u vezi“.

Jezik Alitove skice sasvim je drugačiji: „krajnje je vreme“ da se odbije pravna logika prethodne odluke jer „pravo na abortus nije duboko ukorenjeno u istoriji i tradicijama ove Nacije“.

Pravo fetusa na život utvrđeno je u „drevnim zakonima“ (i nema ništa s Ustavom), te sud vraća raspravu o abortusu „političarima koje je narod izabrao“.

Na vest o sadržaju procurelog dokumenta, izabranica Merdžori Tejlor Grin, koja zastupa deo države Džordžije i niz fascinantih teorija zavere, napisala je na tviteru da ova odluka „pokazuje da je naš bog veći“.

Dok je njenu tvrdnju teško empirijski dokazati, ona je tragikomična ali nažalost smislena u političkom životu društva koje decenijama neguje javni govor koji je pravo na abortus pretvorio u najosetljivije političko pitanje, a status žena i njihovih tela u ključni ogled o građanskim i ljudskim pravima.

Legalizacija abortusa nametnula je autoritet federalne države saveznim državama u kojima je rasprava o abortusu zamenila raspravu o nametanju desegregacije državnih institucija, pogotovo škola, 1960-ih godina.

Abortus je tako postao najveća opasnosti za „porodicu“, „tradiciju“ i „moralne vrednosti“, pod uticajem verskih grupa čiji su ekonomski i kulturni (rasistički) interesi mogli da se izgube pod uticajem nove egalitarističke i liberalne nacionalne institucionalne politike.

Izgubili se nisu.

Krijumčarenje nedovršenog dokumenta Vrhovnog suda u kojem većinu predstavljaju kandidati povezani s ovakvim konzervatizmom najbogatija je slika promena u američkom društvu i politici od legalizacije abortusa 1973. do danas.

Suparnički tabori u raspravi o abortusu sada se prepoznaju po pažljivo profilisanim etiketama: pobornici prava na abortus su „za izbor“ (pro choice), dok su protivnici abortusa „za život“ (pro life).

U zemlji koja ne garantuje zdravstvenu zaštitu ni deci ni ženama, podrška „životu“ koja vidi samo „nerođenu“ i „nezaštićenu“ decu rezultat je decenija političkog i kulturološkog prevaspitavanja javnosti.

Kritičarka Lauren Berlant govorila je „infantilnom državljanstvu“ kao jednom od velikih uspeha političkog projekta koji je status i integritet osobe osigurao za fetus, ali ne i za ženu od čijeg tela taj plod zavisi.

Pseudoteološke tvrdnje o „drevnom zakonu“ sada uspešno konkurišu logici pravnog sistema čijem je sekularnom sudstvu data autonomija upravo da bi moglo da raspravlja o prirodi prava i njegovoj ulozi u društvu.

Takvom raspravom ono koriguje i iskorenjuje tradicije koje su štetne za društvo koje tvrdi da teži jednakosti i slobodi (npr. ropstvo, rodna neravnopravnost, rasizam, marginalizacija siromašnih i neobrazovanih). Pobornici prava na abortus računali su da neće biti direktnog napada na odluku od pre skoro pedeset godina, kad je ženama u Americi trebala saglasnost supruga da bi otvorile račun u banci.

Pravni i ekonomski status žena se u međuvremenu umnogome promenio, a pravna logika odluke o abortusu poslužila kao presedan za niz kasnijih odluka o proširenju građanskih prava (npr. na brak osoba istog roda).

Nova odluka suda ukazuje da je pobeda ženskog „izbora“ bila ograničenog veka, kao što su mnogi aktivisti upozoravali, iako je američki model borbe za „ženska prava“ i pravo na abortus kroz sudove bio uzor ženama širom sveta.

Od Argentine i Kolumbije do Poljske, žene su se uzdavale u odluke suda o pravu na abortus kao garanciji ličnih prava i sloboda i telesnog integriteta.

Momenat „izdaje“ je zato značajan ne samo zbog sadržaja odluke koja ukida pravne principe koji legalizuju abortus u velikom delu SAD, nego i zato što se u novoj odluci i u mogućnosti da takva odluka „procuri“ ogleda status i autoritet federalne države i njenog pravosuđa.

Neumorno agitovanje branitelja „nerođene dece“ uvek je ukazivalo na značaj vaninstitucionalne i kulturne politike u nacionalnom sistemu koji je remetio lokalne „tradicije“.

Vraćanje odluke o abortusu političarima dramatično ograničava uticaj saveznog pravosuđa i prava.

Ejmi Kapžinski, profesorka prava na univerzitetu Jejl, koja je nekad bila pisar (asistent-istraživač) za sudiju VS SAD, objašnjava da se nečuveni prestup u proceduri mora sagledati u kontekstu trenutne borbe oko uloge institucija i pokušaja da se obesmisli njihov protokol.

Prestupnik-krijumčar, verovatno pisar iz kancelarije jednog od konzervativnih sudija, sigurno je okončao svoju karijeru, ali to je možda mala žrtva za veliku javnu demonstraciju uticaja naizgled marginalnih, ekstremnih, prevaziđenih uverenja na samo središte političke moći i pravne procedure.

Zaprepašćenje pred propašću integriteta sudstva i prava na abortus zapravo opominje da promislimo detalje i istoriju ove preraspodele političke moći u kojoj državne institucije i pravo dobijaju novo značenje.