Aca Srbin i Dana Nadrisrpkinja: Lični stav Zorana Radovanovića

Ministarka pominje kako ima mnogo onkoloških pacijenata, a predsednik je pita: „Dano, je l’ to ima veze sa bombardovanjem?“ i dobija brz odgovor: „Jok i nema. Naravno da ima!“

Predsednika treba razumeti. Delu populacije kojoj pamćenje i pamet nisu jača strana želi da pokaže prezir prema mrskim zapadnjacima, „zaboravljajući“ kako je njihove ratoborne vođe – Blera i Šredera – zvao i ljubazno gostio, a Klintonu pitomo podmetao potiljak da ga pomiluje i da mu oprosti nevaljaluke zbog kojih je bijen. Ima logike što se Amerikanac tada obrušio na kukavnog Acu Srbina i njegovu drčnu družinu, ali smo zbog njih stradali svi mi. Sada je trebalo zabašuriti naš, u manastiru Banjska neslavno završen pokušaj da izgubimo peti uzastopno izazvani rat, sa neutvrđenim brojem (zvanično trojicom) poginulih i ostatkom grupe, regrutovane za naknadu od po 2000 evra mesečno, ponižavajuće sprovedene van granica KiM, kako ne bi bila u celini likvidirana.

No, ostavimo po strani Vođine poslovične nepodopštine. Porazna istina je da i stručnjaci, uključujući poznate lekare, moraju da se samoponižavaju i krtičnjacima provlače ispod granice ljudskog dostojanstva kako bi pravili političku karijeru. U svežem sećanju nam je endokrinološkinja Svetlana Vujović sa sramnim usklikom o svoj Vođinoj deci i sumanutim „otkrićem“ uzroka prerane menopauze. Ona, međutim, ostaje bleda senka u odnosu na svoju politički uspešniju saborkinju, sadašnju ministarku zdravlja.

Za Danicom Grujičić vuče se dug trag bombastičnih besmislica, nesuvislih parola i drugih verbalnih zastranjivanja kojih bi se stideo svaki otresit osmoškolac. Ostaće upamćenija po svojim ispadima nego po stručnosti, mada na polju neurohirurgije nije zaostajala za svojim uglednim kolegama. Verovatno će se najviše stideti promovisanja prokažene rasne teorije i svog čuvenog „amandmana“ da biološki najsuperiorniji narod nisu Nemci, već Srbi. Kao „dokaz“ svog nacističkog viđenja sveta nudila je navodnu otpornost naših predaka prema „španskoj groznici“ u Velikom ratu, što je ordinarna laž.

Ako je kriterijum direktno ugrožavanje života pacijenata, ova prononsirana antivakcinašica i teoretičarka zavere svoj neslavni doprinos dala je nipodaštavanjem opasnosti od pandemije kovida 19 i oduševljenim podržavanjem čudaka namerenih da dokažu kako uzročnik ove opasne zaraze navodno uopšte ne postoji. Da li je onda slučajnost što je najveća bolnička epidemija kovida 19 na Balkanu – a po svemu sudeći u Evropi i, moguće je, u celom svetu – sa više stotina obolelih pacijenata i osoblja, izbila upravo u Institutu za onkologiju i radiologiju, čija je direktorka ona bila?

Veliku izdaju svoje očekivane zdravstveno-prosvetiteljske uloge počinila je i ubeđivanjem naroda da rak ne nastaje zbog pušenja i drugih utvrđenih faktora rizika, već zbog bombardovanja 1999. godine. Nesporno je da nam je NATO agresija donela nemerljive štete, ali upravo zato se treba držati istine koja napadače najviše optužuje. Umesto toga, Grujičićka je podržala izmišljotinu o enormnom porastu učestalosti obolevanja i umiranja od raka, posredno optužujući Institut „Batut“ za prikrivanje podataka. Našla je i objašnjenje za nepostojeću eksploziju pojave raka u Srbiji. To je osiromašeni uranijum čije „pogubne“ efekte, po njenoj izvitoperenoj logici, lažljivi svetski naučnici i korumpirana Svetska zdravstvena organizacija (SZO) kriju od naivnih Srba.

Nevolje su nastale kada je postala ministarka. Nije se dala u progon stručnjaka iz „Batuta“, indirektno priznajući da su bili u pravu i da je ona manipulisala naduvanim podacima iz politikantskih razloga. U još veću neprijatnost uvalila se zbog svojih upornih optužbi upućivanih na račun SZO i njene specijalizovane agencije za rak (IARC), za koje je uranijum toksičan, ali ne i kancerogen hemijski element. Otuda u poslednje vreme beži od osiromašenog uranijuma, već uopšteno pominje bombardovanje i hemijska, ali ne više radioaktivna dejstva.

Grujičićkina podvala je u tome što odgovornost zdravstvenih vlasti za neuobičajeno visoku smrtnost naših građana od raka pokušava da prebaci na spoljne činioce. Srbija jeste po umiranju već godinama na neprijatno visokom drugom mestu među 54 zemlje Evropskog regiona SZO. Međutim, u pogledu obolevanja nalazimo se blizu sredine iste liste, što vodi samo jednom tumačenju: po riziku od pojave raka ne razlikujemo se od ostalih zemalja, a pomor ima samo dva logična uzroka. Prvi je što smo loše lečeni (razvučen dijagnostički proces, duge liste čekanja na intervenciju, nedostatak modernih lekova), a drugi je što se kasno javljamo lekaru (zdravstvena neprosvećenost, strah od dijagnoze, socijalna stigma, nedovoljna dostupnost zdravstvene zaštite).

Sledeća manipulacija ministarke i njenih saradnika je u tome što koriste grafike sa sirovim stopama smrtnosti od raka u Srbiji tokom više od tri decenije (1990-2020). To može da ostavi utisak na laike, ali svaki student medicine bi oklevao da bezrezervno prihvati prikazane krive kao verodostojan odraz stvarnog stanja. Prvo bi proverio da li je kvalitet podataka zadovoljavajući (do kraja prošlog veka prijavljivanje Registru za rak bilo je loše). Drugo, morao bi da uoči da se za populaciju koja tako brzo stari kao u Srbiji ne sme oslanjati na sirove, već samo na stope prilagođene, odnosno standardizovane u odnosu na uzrast (tada je trend uspona stopa minimalan i uklapa se u sliku iz šireg okruženja). Treće, kada bi uzimao prikazane podatke zdravo za gotovo, zaključio bi da je trend porasta bio strmiji do bombardovanja, nego posle njega, što bi implicitno značilo da je NATO agresija preventivno delovala na pojavu raka.

Ministarka godinama bogoradi kako „mora nešto da se učini“. Pa, napred, majstorice. Ti držiš i nož i pogaču. Jedino što rešenje nije u „otkrivanju ugroženih područja“, što je davno učinjeno, već u boljoj organizaciji kako prevencije, tako i lečenja.

* Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.