Administracija pristala da iskoristi raskol

Dragan Bisenić: Mister X – Džordž Kenan, ambasador SAD u Beogradu 1961-1963. (10)

Knjiga „Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961 – 1963“ proizvod je jednostavnog uočavanja da o ličnosti i njegovoj ideji „obuzdavanja“ (containment) – koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svet i borbu dve supersile, širom sveta, od SAD preko Kine do Rusije – postoji ogromna literatura, a da na celom području nekadašnje Jugoslavije ne postoji ništa sistematično napisano, uprkos činjenici da je Džordž Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu. Uz saglasnost autora i izdavača „Klub plus“ objavljujemo najzanimljivije odlomke.

„Trebalo bi mu staviti do znanja da SAD nisu spremne da pomognu u obnovi i izgradnji jugoslovenske ekonomije sve dotle dok njegova vlada podržava ustanak protiv slobodno izabrane vlade zemlje koja je članica UN i koju vojno pomažu Sjedinjene Države“, naglasio je Kenan.

Administracija je sporo, ali na Kenanovo uporno insistiranje, pristajala da iskoristi raskol Tito – Staljin. Ačison je u pojedinim trenucima bio više sklon da prihvati Kenanove savete, a odnos prema Jugoslaviji činio mu se kao jedan od velikih trenutaka. Ačison je znao da od Tita ne može da traži otvoreno prozapadne akcije, jer bi liberalizacija komunističkog režima u Jugoslaviji bila zgodna, ali bi još zgodnije bilo ono što brine Moskvu. Mada je predsednik Truman u aprilu 1948. tvrdio da je „Tito ubio više od 400.000 opozicionara, jer je hteo da bude diktator“, on je najavio da bi „sovjetski napad na Jugoslaviju bio agresija i da bi sa američke strane dobili više od pasivnog odgovora“. Nakon što je Tito javno prekinuo podršku grčkim ustanicima, Ačison je uspeo da pobedi u okršaju s ministrom odbrane Džonsonom i obezbedi prolaz za prvu pomoć Titu.

Titova odluka o Grčkoj podudarila se sa odlukom administracije povodom njegovog zahteva da mu se dozvoli da kupi opremu za čeličanu. Pošto je ona spadala u robu koja je podvedena pod zabranu zbog ugrožavanja bezbednosti jer je povezana sa jugoslovenskim potencijalom za vođenje rata, Titova vlada je to videla kao najvažniji test nove politike administracije. Stejt Department je u junu predložio odobravanje dozvole u skladu sa politikom koju je NSC 18/2 usvojio u februaru i kao vrstu pomoći koja bi mogla da ohrabri satelite da proglase nezavisnost. Ministarstvo trgovine, koje je vodio Čarls Sojer, bilo je za odobravanje zahteva, ali je vojni establišment bio protiv zbog toga zato što bi čeličana povećala ekonomski potencijal Jugoslavije a to bi predstavljalo vojni rizik.

Posle razmatranja prigovora vojske, Ministarstvo trgovine je 22. juna obavestilo vladu da će dozvola biti odobrena. Stejt Department je tada obavestio Jugoslaviju da je njen zahtev prihvaćen. Uprkos tome i sekretar za odbranu Luis Džonson nastavio je da insistira na tome da se odluka vlade promeni. Džonsonovo protivljenje Ačisonovoj jugoslovenskoj politici uticalo je na to što se retko slagao s kritičarima iz vojnih krugova, a moguće je da je bilo podstaknuto željom da popravi sve gore odnose sa bivšim pristalicama iz Američke legije kojoj je i sam pripadao, a koji su se konstantno protivili pružanju pomoći Jugoslaviji. Džonson je izložio svoje stavove tokom sastanka sa Ačisonom 21. jula. Ne slažući se sa Ačisonom, Džonson je postavio pitanje ne samo o odluci o davanju čeličane nego i razlozima koji stoje u osnovi politike koja je usvojena u seriji 18 NSC, tvrdeći da su vojni rizici zbog pružanja pomoći Jugoslaviji daleko veći od bilo kojih spoljnopolitičkih obzira. Džonson je protestovao zbog odluke Ministarstva trgovine da odobri dozvolu uprkos prigovorima NME i njegovim zebnjama. On je tvrdio da se Generalštab protivi tome da se zemlji iza „gvozdene zavese“ šalje roba koja može da uveća njenu vojnu i ekonomsku moć. Sekretar se nada da se to pitanje može rešiti bez uključivanja predsednika, a ako ono dospe do Trumana, Džonson je rekao Ačisonu i Sojeru da će on morati da obavesti predsednika da bi odobravanje jugoslovenskog zahteva „oslobodilo takav talas javne indignacije koja može ozbiljno da ugrozi mogućnost sadašnje administracije da pobedi na izborima 1952“. Ačison je uzvratio da se pitanje pomoći Jugoslaviji mora analizirati na „činjeničnoj i neemotivnoj“ osnovi i istakao dobit koju će Sjedinjene Države steći od dogovora o čeličani“, jer „Titov petogodišnji plan mora da uspe da bi on mogao da dobije borbu sa Staljinom, a Sjedinjene Države moraju da pomognu Titu u toj borbi“. Sami Jugosloveni smatrali su da je sporazum o čeličani bio znak spremnosti Zapada da im pomogne. Štaviše, Ačison je podvukao da su odbijeni isti zahtevi za slične čeličane dva satelita i da će odobravanje jugoslovenskog zahteva ukazati na dobrobiti koje neka država (koja nije pod naređenjima Kremlja) može imati od Zapada. Ačison nije prihvatio ni Džonsonov stav da odobravanje čeličane povećava jugoslovenske i sovjetske potencijale za vođenje rata. Džonson ipak nije popustio i njih dvojica su se dogovorili da svoje stavove iznesu napismeno, te da ih podnesu Predsedniku u slučaju da se to pitanje ne može rešiti. Džonson je nastavio svoj udar na Kenana.

Džonson je u pismenom saopštenju postavio pitanje o smislu februarske preporuke Saveta za nacionalnu bezbednost. Prema njegovom tumačenju, u vreme nastanka rasprave o davanju dozvole, taj dokument je zahtevao da ministar trgovine sledi spoljnopolitičke smernice koje je zacrtao Stejt Department, i druge nacionalne interese koje je postavilo Ministarstvo odbrane. U ovom slučaju, mišljenje vojske bilo je da nacionalna bezbednost zabranjuje isporuke roba „s visokim ratnim potencijalom“ državi koja je još u sovjetskoj „senci“. Džonson je stoga preporučio da se preispita odluka NSC i da državni sekretar i ministri odbrane i trgovine održe sastanak pre nego se te dozvole odobre.

Nastavlja se